U mnoštvu pljački, razbojništava, tuča i nasilja svake vrste koje su poslednjih godina preplavile Novi Sad jedna je prodavačica u samoposluzi na Grbavici, kada joj je maskirani rabojnik zapretio pištoljem i izgovorio već poznati standard – Pare ili pucam, odgovorila kratko – Pucaj. Iako taj odgovor svojom nedvosmislenošću neodoljivo podseća na reči koje je pred streljačkim vodom izgovorila Sonja Marinković – Pucajte, ovo su komunističke grudi, njihov emotivni realitet je sasvim drugačiji.
Ko je ova žena iz prošlosti?
Ime Sonje Marinković nosi obližnja dvojezična (srpska i mađarska) škola na Grbavici osnovana 60-ih godina prošlog veka.
Sonja Marinković je rođena 1916. u Striježevici, u Slavoniji, studirala je Poljoprivredno šumarski fakultet u Zemunu, potom se kao agronomkinja zaposilila u Novom Sadu.
Postala je član Komunističke partije na studijama i tokom 1939/40. učestvovala u pripremi ustanka u Vojvodini, stvaranju diverzantskih grupa i prvih partizanskih odreda u Banatu. Uhapšena je 1941. i nakon strašnog mučenja streljana na Bagljašu u Petrogradu (današnji Zrenjanin).
Više od života slavna je njena junačka smrt koja ju je svrstala među narodne heroje. Možda je upravo prisustvo njenog imena u u svakodnevici jedne gradske četvrti sa doduše već zaboravljenim, ali još uvak postojećim konotacijama stvorilo duhovni kontekst, jednu tananu nevidljivu mrežu saodnošenja koja je nadahnula reči kuražne prodavačice.
Novi Sad, Ulica Sonje Marinković
Ipak, dok Sonjine reči nose u sebe sav naboj predanosti jednom idealu za čije ostvarenje ni život nije prevelika cena, ovo današnje lakonsko Pucaj svojom jezgrovitoću rezimira sasvim drugo osećanje. Bilo da je izgovoreno ravnodušno prepuštajući se situaciji u kojoj, kada je do nje već došlo, svako po redu stvari treba da radi svoj posao, razbojnik da puca, prodavačica da mre, bilo da je promrmljano tiho, umorno i rezignirano, ono može da znači samo potpuni očaj kojom se dočekuje ikoja druga osoba i štaviše, ohrabruje se da nas razreši života u kojem smo se ko zna kako zatekli i sa kojim jedva da više možemo da se nosimo.
Ubistava i samoubistava sve je više u Srbiji. Psiholozi i sociolozi govore o beznađu, očaju, apatiji, ekonomisti o propasti, o nazaposlenosti i siromaštvu, a levičari o sve prekarnijem prekarijatu.
U svakom slučaju, ovo Pucaj izgovoreno u 21. veku, bilo je tako porazno, da se razbojnik zbunio i… pobegao.
Svi su ostali neobavljenog posla.