Američki pesnik Bob Perelman, „Virtuelna realnost“prevela Dubravka Đurić.

DSCN5130

Prošlo je već četiri sata kada smo

primetili da su nam stopala podignuta iznad

 

pedala za gas i da ih dodiruju samo povremeno.

Radiji su u našim kolima izlagali

 

Telo naše pesme, obeleženo

Smetnjama koje je uzrokovala oluja na Pacifiku. Spolja

 

je bila postavljana scena za priču

o našem životu: Cesta br. 80 pored

 

Imerivila – nasip, pročelje puta, zaliv, brda,

Bilbordi koji se menjaju svakih par meseci

 

Bila je to sadašnjost – ništa joj nije

protivrečilo – ali

 

je izgledalo kao da se ona nakratko zaustavila, nemarna pomisao,

sa pozadinom koju je nemoguće zadržati

 

u fokusu. Nismo bili zadovoljni

izborima, ni rečima ni stanicama, a

 

naša želja se napućila u uglovima

našepesme, gde se

 

samo svesno čvrsto držala zasićenog ritma ili basa

ili improvizacije u glasu

 

dok je on isticao pompezne trenutke

stihova prekoplaninskog masiva.

 

Bilo nas je previše i naša

putanja je ometala pregovore oko svake

 

sledeće stope. Nada koju smo polagali u automatsko pisanje,

u slobodno okretanje točka u

 

naracijiu verljive mogućnosti, bila je

samo sporedni proizvod palog

 

lišća upotrebljenog u reklamama i

nanošenog sporim pokretima na bočne strane dok

 

je BMW sateran u čošak dalje od nas

na oko pedese tmetara. Sve smo snimili,

 

ali kasete bez natpisa su se prelivale

u nedavno snimljene

 

sekvence. To je doprinelo priličnoj

nasumičnosti arhiva. Određeni zahtev mogao je

 

dozvoliti da lokalni sajam pokaže

različita zadovoljstva: kandiran ejabuke, hokej,

 

dvoglave ovce, Ženu iz Pećine. Izgledala je

dovoljno normalno, stajala je u

 

kavezu od pleksiglasa, dok je član Medicinskog korpusa govorio:

zapanjujuća brzina, osvajanje, naučna analiza.

 

Ali ga je ona iznenada prekinula, kidajući

lance, udarajući u staklo i

 

stenjući, dok se holograf

gorile projektovao manje ili više

 

preko nje. Član Medicinskog korpusa je podigao

mikrofon I povikao: „Ne možemo je

 

kontrolisati!“ I svetlost se

ugasila, što je očito bio nama upućeni znak

 

da svakoga sata

veseli napuštamo

 

šator, prevareni, ali i

pomalo nostalgični. Već smo

 

uobličili zamke izkodiranog dečjeg

pletiva da bismo pomogli komentatorima oko

 

njihovog izgovora I potpirivali smo stampeda

duhova plesača iz starih vesterna,

 

ali ne da bismo ih gledali.

Da smo tu živeli, u odletim

 

telima, davno bismo već bil i kod

kuće i posmatrali kako se komadići zabave kidaju

 

a ruka je iznad svega, igovorili bismo

psu da sedne i da ne

 

moli. Ali što smo više komandi

davali našem telu, ono je sve više

 

prodiralo i zgušnjavalo se prekomerno uzbuđeno

i nesposobno da bilo šta uradi.

 

Okrenuli smo se analizi, pregovorima, ubeđivanju,

Kartama na stolu, ispovesti, predaji.

 

Ali nije bilo ponovnog bližeg upoznavanja. Naše

mašine su uispunile autoput imenima

 

I željama, bacajući agresivn oaerodinamične poruke

Ka budućnosti koja kao da je bila nemirna i

 

jedva zainteresovana. Skoro da smo mogli videti

kako su naše ruke zgrabile nebodere, lance, predstavništva,

 

strukture koje su crtale mape,

ali nije bilo vremena da ih

 

pročitamo, već samo da reagujemo, dok

je globalna informaciona mreža postala

 

opsednuta svakim pokretom, grčem, trzajem

našeg tela, razbijajući ga

 

na videu snimljenim stalcima, ozakonjujući ga, insistirajući

na trenutnoj pomoći, slobodnim prolazima, strasnim ponudama za razmenu.

Preuzeto sa proletter.me/portfolio/keri-grant-je-mrtav

PROČITAJTE I: pesma-nina-zivancevicko-je-rekao-pesma-3-2ko-je-rekao-pesma-2ko-je-rekao-pesmapoezija-sinisa-tucic-podeli-napola

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *