Svako ima svoj grad koji budi sećanja, ne nužno draga. Ovo je reminiscencija na zgradu iz 1927. u Novom Sadu, u koju do danas dolaze osobe bez posla da bi to stanje prijavile vlastima. Pogledajte kako izgleda kad tražite posao?
Dugo sam stanovao u zgradi naslonjenoj na zgradu Tržišta rada. Institucija se u vreme tvrdog socijalizma zvala Zavod za zapošljavanje, potom je evoluirala u Samoupravnu interesnu zajednicu za rad i zapošljavanje. Službeni naziv je sadržavao poruku da država brine o građanima i isticao paternalističku ulogu socijalističkog društva. Sa druge, pak, strane, izbegavalo se pominjanje tržišta. To je bio moj grad. Zdanje je sagrađeno tokom 1927. godine, kada Liga naroda, preteča Ujedinjenih nacija, podstiče bolju regulaciju zapošljavanja. Kao deca zazirali smo od njega, roditelji su nas posle bezazlenog nestašluka plašili pretnjom da će nas oterati na Berzu rada. Ni sami nisu bili svesni da nam pretnjom baš ukazuju na nepoznato, poluzabranjeno, što je samim tim nama postalo neobjašnjivo privlačno.
Ne znajući službeni naziv, zgradu smo imenovali Berza rada uz osećanje nečeg nelagodnog, nepoželjnog, moglo bi se reći da nam je se to činilo kao dno života. Jezik sadrži naslage (i) kolektivnog iskustva… Za oficijelni naziv prvi put sam saznao tek kada sam počeo da čitam ozbiljnije stranice štampe, u gimnazijskom dobu. Znali smo da ljudi hrle ka Berzi da bi se zaposlili, ali nismo imali predstavu da se u nemiloj zgradi često rešava nečija životna sudbina. Grad je mesto raznih životnih priča! Oni koji su češće dolazili i nama deci izgledali su jadno, neraspoloženi i bespomoćni. Valjda i stoga smislili smo da se baš sa njima poigramo. Deca umeju biti zločesta… Na vrh podužeg konca zavežemo novčanicu od 10 dinara i položimo je na ulični pločnik. Drugi kraj konca smo, zaklonjeni u ulazu, držali u ruci. Kada se nesrećnik što traga za poslom, srećan što je našao makar i siću, sagne da uzme novčanicu, blagim trzajem pomerimo novac od prolaznikove šake. Nesrećnik nastavlja da pruža ruku, mi da uzastopno izmičemo novac… Ukoliko bi se prolaznik, shvativši da je nasamaren, naljutio, spas smo nalazili naglim povlačenjem konca i bežanjem na stražnji izlaz u dvorište…
Bili smo već iskusni u igri kada smo zabavljajući se prolaznicima neočekivano primetili da se koncu sa novčanicom približava niko drugi do Mita Džambas, prvi tabadžija u Novom Sadu, uzdignut u figuru urbanog mita. Grad je bio njegovo stanište. Zbunjeni i uplašeni, sledili smo se, ukočili… spremni i da istrpimo batine za dečju neuviđavnost. Mita, nabildovan, uspravnog hoda i sa kokošijim grudima nije se osvrtao na siću, zaobišao je novac i uputio se ka Zavodu. Ne znam šta nas je tog trenutka više pogodilo: shvatanje da se igramo sa ljudima margine, ili spoznaja da je naš idol tek čovek od krvi i mesa, a bogme i nevoljnik koji sreću traži na tako nepoželjnom mestu kako je u našim očima izgledala Berza rada.
Jedno je sigurno; više nismo poželeli zločestu igru, postali smo zreliji gotovo u trenutku. Deo detinjstva ostao je za nama… To je moj grad.
Živan Lazić
POGLEDAJTE VIŠE NA:
http://bs.wikipedia.org/wiki/Berza
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Masovna-nezaposlenost