1+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Milanka Todić predaje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu Istoriju umetnosti 19. i 20. veka. Na Beogradskom sajmu Knjiga predstavljeno je njeno novo delo “Moderno dete i detinjstvo”. Iza nje su izložbe kod nas i u svetu, knjige, selektorski rad, članstvo u evropskim organizacijama. Govori za korzoportal.

Slika jedan

Milanka Todić

Kada su vas lepe slike, kako su neki nazivali fotografiju, opčinile i zašto baš fotografija?

Kao istoričar umetnosti ništa nisam znala o fotografiji dok se nisam zaposlila u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu kao kustos u Odeljenju za staru knjigu, primenjenu grafiku i fotografiju. U šali sam govorila da radim u odseku za stari papir. Imala sam magistraturu iz moderne umetnosti, moj mentor  je bio Lazar Trifunović a ja sam razmišljala šta je u toj zbirci u Muzeju što bi nekako bilo blisko 20. veku. Videla sam da bi to mogla da bude jedino fotografija, pa je moje bavljenje ovim područjem zapravo bila praktična odluka. Fotografija je tada bila u začetku da se kolekcionira u muzeju kao artefakt. Postojale su kolekcije fotografija na primer u Etnografskom muzeju, Muzeju istorije Srbije, Arhivu Srbije,  Narodnoj biblioteci ali tu su se sakupljale  fotografije kao što je portret kralja Milana, portreti velikih istoričara, naučnika, poznatih gradonačelnika Beograda. U Etnografskom muzeju su snimali i sakupljali fotografije recimo, kostima, narodnih nošnji iz Timoka, Prizrena. Dakle, fotografija je pre svega, bila zastupljena kao nosač informacija a ne kao novi medijski jezik ili kao samostalno umetničko delo. Onda sam prijavila doktorsku disertaciju na Filozofskom fakultetu ali je to bio veliki problem. Mogu da budem zahvalna profesoru Miodragu Jovanoviću koji je rekao – Pa hajde da probaš da radiš takvu disertaciju jer se niko na ovom fakultetu nije bavio istorijom umetnosti kao istorijom fotografije. On je pisao o savremenoj fotografiji  i smatrao je da može da se uradi jedna ozbiljna naučna, istraživačka studija o fotografiji u Srbiji, posebno posle izložbe koju je napravio Branibor Debeljković 1977. godine u Muzeju primenjene umetnosti koja se zvala Stara srpska fotografija kada je predstavio  materijal koji do tada niko nije proučavao kao samostalno delo. On je prvi put javnosti predstavio dela Anastaza Jovanovića iz tog ugla a ne kao portret, recimo kneginje Ljubice, Dimitrija Avramovića i drugih. Mogu da kažem da je to bio sticaj okolnosti, velika podrška i u Muzeju primenjene umetnosti i na Filozofskom fakuletu da počnem ozbiljno da se bavim istorijom fotografije.

Možemo li da kažemo da medij fotografije pripada umetnosti?

Od pojave fotografije je postojao taj sukob između slikara, da pojednostavim stvari, i fotografa jer je zaista postojala konkurencija. U 19. veku je bilo prihvatljivo da se fotografska tačnost prevede u uljanu sliku, ali i obrnuto, da se kompozicija i uravnoteženost iz lepih slika potraže u isečku stvarnosti koje će biti fiksirane na papiru. Slikarstvo i fotografija oduvek su imali dodirnih tačaka. Setimo se realista koji su se trudili da budu što tačniji u reprodukovanju stvarnosti. A onda i u 20. veku postojao je slikarski pravac – škola hiper realizma kada su slikari prema fotografijama radili velika platna i trudili se da budu identični kao fotografiji. Fotografija je sa druge strane zavidela slikarstvu jer je slikarstvo imalo boju a fotografija nije, pravu i kvalitetnu boju je dobila tek sredinom 20.veka. Ali pitanje da li je fotografija umetnost deo je istorije fotografije 19. i 20. veka.

slika dva

Šta je osnovna karakteristika savremene fotografije?

Fotografija danas izaziva toliko mnogo diskusija zato što s jedne strane ona odgovara načinu života, brzoj razmeni informacija. Ako odete na odmor ne morate da pišete prijateljima kao u stara vremena, poslaćete fotografije. Ono što je opasno to je da nismo dovoljno pismeni i ne znamo da čitamo vizualne medije, lako se možemo zavaravati gledajući fotografije. Na primer, fotografija istrgnuta iz konteksta dobija novi smisao, usmerava pažnju u drugom pravcu. Pomenuću fotografiju mrtvog dečaka izbeglice na plaži koja je potresla svet. Fotografija je za dan obišla svet, ta jedna slika je prenela toliko inforamcija ljudima različitih kultura a pre toga je moglo da se napiše na hiljadu stranica ali te stranice su prošle manje više neprimećeno ili sa malo pažnje. Posle te fotografije apsolutno se promenio odnos prema toj velikoj migrantskoj krizi, ljudi su shvatili ozbiljnost u kojoj se današnji svet nalazi. Ovu sliku su odmah svi pročitali.  To je moć fotografije, njenog ubeđivanja i zato čovek mora da bude oprezan kada mu stižu razne fotografije, mora da razmisli zašto i ko ih je poslao i sa kojim ciljem. Danas imate alatke na kompjuteru veoma moćne i možete spakovati fotografije kako god želite i napraviti događaj a da se nikad nije desio. U tom smislu fotografija je podložna manipulacijama. Poznato je u  kulturi globalizacije da se ono što nije fotografisano nije ni desilo.  Fotografija je masovni medij, a to znači, pored ostalog, i da je praktikuju svi slojevi društva i na svim meridijanima. Kameru na mobilnom telefonu rado koriste deca i odrasli, od 7 do 77 godina. Moderna umetnička fotografija se danas kolekcionira i kupuje na najvećim svetskim aukcijama. Slavni muzeji Bobur u Parizu, MoMA u Njujorku imaju specijalizovana odeljenja za fotografiju. Na sajmovima i sajtovima e-trgovine ravnopravno se prodaju i kupuju fotografije.

slika tri

Milioni selfija ulaze u istoriju, koliko su oni vredni pažnje?

Fotografija je masovna i popularna umetnost, a svakoga dana nastaju milioni selfija. Meni se čini da je to pravi format ili mera  želje da gradimo individualnost. Individualnost je centralni motiv čoveka 20.veka koji je stalno želeo da postigne tu indivdualnu slobodu, da ostvari identitet, da se kao pojedinac profiliše, da bude samosvojan, samosvestan. Mislim da selfi ili ideja da ću ja sama napraviti svoju sliku i svoju reprezentaciju na način koji ja želim  zato toliko popularan. Nemojte zaboraviti da se za selfi ljudi takođe pripremaju, oblače, šminkaju, kostimiraju samo da bi napravili svoj portret kao portret u stilu japanske umetnice, u stilu ovoga ili onoga. Ljudi se maskiraju i proveravaju svoj identitet a ako im se ne sviđa mogu brisati i ponovo snimiti dok ne dođu do onog izraza i kvaliteta koji su sami zamislili. Kamera mobilnog telefona je alatka u našim rukama koja nam pruža mogućnost da predstavimo svet oko nas. Svako može biti umetnik, jedna je od parola avangardne umetnosti, a fotografija je pružila tu mogućnost savremenom čoveku.

slika cetiri

Nedavno je održana izložba posvećena fotografskom delu Milana Jovanovića u UK Parobrod . Ova izložba vratila nas je u vreme drugačije fotografije.

Estetizovane i sofisticirane predstave Milana Jovanovića u sentimentalnim pozama, smelim distorzijama tela, koja su bila oblikovana prema aktuelnim modnim linijama, radikalno su pomerile fotografsku praksu u Srbiji ka evropskim predstavljačkim modelima fin de siècle. Pojedina dela, kakav je portret Olge Ilić, glumice Narodnog pozorišta u Beogradu, o kome su savremenici govorili kao o pornografskoj slici, razbila su tabue vezane za žensko telo ali i standarde profesionalnih fotografskih ateljea. Kada govorimo o istoriji fotografije u Srbiji mislim da smo imali kao i neke druge kulture, faze kada smo bili veoma uključeni u aktuelne trendove ili kada smo bili potisnuti u tom stalnom kretanju, istraživanju i usavršavanju medijskog prostora fotografije. U početku smo imali jedan izuzetan trenutak sa delima Anastasa Jovanovića kada je bio na studijama u Beču i kada je 1840. video prve dagerotipije koje je poslao sam Dager na poklon austrijskom caru i kancelaru Meterniku a oni su te dve dagerotipije izložili na bečkoj Akademiji Svete Ane gde je Anastas Jovanović bio student. Kao student umetnosti bio je fasciniran takvim slikama i odmah je počeo da istražuje  novo predstavljanje sveta i zaista je napravio portrete koji se danas smatraju za pionirska dela u istoriji fotografije. Potom je nastupio period komercijalizacije fotografije koji je svuda tipičan, u Evropi, u Americi. Pojavom Milana Jovanovića opet imamo  sjajan, zvezdani trenutak. On je od komercijalne fotografije napravio autorski stav, kreativan pristup u toj masovnoj proizvodnji portreta. Onda je došla situacija u kojoj su mnogi morali da se bave fotografijom, to je bio Prvi svetski rat. Recimo, svi ofirici srpske vojske su imali foto aparate i svi su mogli da beleže i raspored trupa i njihovo kretanje, da se bave fotografijom. Postojala je i ratna foto sekcija koja je davala filmove ali je i očekivala da se svi ti filmovi predaju u laboratoriju, da se prave fotografije i da se šire informacije o srpskoj vojsci, ratovanju na našim prostorima i kretanju srpske vojske do Krfa. Fotografije koje su tada snimane i danas su vrlo potresne.  Potom imamo  trenutke kada fotografija postaje deo svetskog konteksta kulture. To je trenutak avangardne fotografije i radova Nikole Vuča, Živadinovića Bora, to je vreme nadrealizma, to su tridesete godine 20. veka kada se fotografije iz naše zemlje pojavljuju u velikim svetskim časopisima. Imamo trenutke koje treba da cenimo i koji pripadaju svetskoj istoriji!

slika 5

Glumica Vela Negrinova

Danas imamo mlade, školovane fotografe ali su mogućnosti za njihovu afirmaciju male. Šta  o tome možete reći?

Ono što moram da kažem je da su fondovi i novac koji se u Srbiji izdvaja za kulturu najskromniji. Skromnije od toga bi bilo samo da ih ukinu, da ih uopšte nema. Samo zahvaljujući naporima pojedinaca možemo da govorimo o j kulturnoj sceni kada se govori o fotografiji. Upravo je izložba Milana Jovanovića primer takvog individualnog napora grupe ljudi koji su okupljeni u virtualnom muzeju fotografije, oni su sve o svom trošku organizovali, dobili su jedino prostor u UK Parobrod i to je ono što  uvek opstaje. Ali mislim da na volonterskom odnosu prema fotografiji ne može da se gradi prava fotografska scena, naročito danas kada postoje školovani mladi fotografi. Postoji želja mladih da steknu ozbiljnije znanje o fotografiji, ali za njih još uvek nema mogućnosti da pokažu šta znaju, nema prostora, nema projekata u kojima bi mogli da razvijaju svoje umetničke koncepcije. Postoje samo fotografije na kojima su aktuelna dešavanja iz političkog života, jer se to u štampanim medijima plaća. Nema fondova gde mladi mogu da se prijave i ostvare svoj umetnički projekat. Ali entuzijazm i požrtvovanje postoje. Ljudi su spremni da založe j rad i materijalna sredstva i da sami putuju da bi istraživali, da bi stvorili autorski projekat. To govori o vitalnosti fotografije kod nas i želje mladih da naprave svoje istraživanje, iako to niko neće moći da otkupi, na žalost.

Upravo ste objavili knjigu Moderno dete i detinjstvo. Pojavila se na beogradskojm Sajmu Knjiga ove godine, u izdanju Službenog glasnika.

Knjiga je posvećena mojoj deci Sofiji i Nikoli. Nastala je kao plod razmišljanja o našim porodičnim fotografijama, kako one u suštini propadaju jer su fotografije lošeg kvaliteta. Mislila sam da je najbolje da ih skeniram, što preporučujem svima da urade sa porodičnim fotografijama kako bi ih sačuvali. Radeći na sortiranju tih fotografija razmišljala sam da bi bilo dobro da pogledam malo unazad, da vidim kako su predstavljena deca na fotografijama od Anastasa Jovanovića kada je fotografisao svog sina Konstantina, pa do fotografija iz sedamdesetih godina 20. veka. Napravila sam jednu slobodnu interpretaciju različitih modela prikazivanja dece. Tako sam recimo analizirala fotografije dece snimane u 19. veku, kada su deca često umirala, pa su ljudi čak fotografisali i mrtvo dete da bi imali uspomenu. U 20. veku dete postaje centar porodičnog univerzuma, deci se posvećuje najveći broj foto albuma. Deca su danas najomiljeniji model za fotografiju i mamama, i tatama, i tetkama, i bakama, svi žele da ih fotografišu. Deca su postala centar sveta.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

POGLEDAJTE I:http:zena-iza-objektiva-ispred-vremena, mark-ribu-fotografije-u-beograduana-lazukic-i-njena-foto-monografija

1+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *