Akademska umetnica Marta Kiš Butterer iskrsnula je u mom životu neočekivano. Upoznao nas je Karolj Rokai koji već godinama ne živi u Novom Sadu. Ovog leta svratio i zapanjeno mi rekao – “Ne znaš za Martu?!” Tako sam upoznala ženu koja je sama po sebi “Umetnost koja hoda”. Nikad nije kasno! Intervju za korzoportal.
Nije jednostavno razgovarati sa Martom Kiš Butterer koja me je primila u svojoj čehovljevskoj kući u Novom Sadu, okruženoj razbarušenom baštom, kroz koju veselo tumaraju tri psa i mnogo mačaka. Jedna od mačaka je iz komšiluka i dala joj je ime Bumerang – “Stalno mi se vraća”. Razgovarale smo u prostranom tavanskom ateljeu iz koga se pruža pogled na umetnički “posed” ove žene koja označava dragoceni deo Novog Sada, posvećenoj sopstvenom stvaralaštvu i mladim umetničkim talentima. Zbog čega nije lako pričati s njom? Zbog toga što je njen svet bezgraničan.
Marta K.B: Volim izazove. Još 1995. se naziralo da ću raditi drugačije od ostalih umetnika. Govorila sam da bih radila na drvetu zato što drvo ostavlja trag moje duše. Počelo je tako, a nastavila sam i sa drugim prirodnim materijalima, samo njih volim. U sudbonosnom susretu sa Eržikom Mezei i njenim radovima – vuna i pusta (tkanina od gusto tkane vune, prim. korzoportal) shvatila sam da može da se kombinuju drvo i vuna i nekako je tako tekao moj način rada po čemu sam bila zapažena. Ali volim da radim i akvarel, najviše je sličan prozračnosti duše. Imam i radove koje sam isplela. “Kalendar” se zvala izložba kada sam isplela svaki mesec, ali se meseci nisu zvali januar, februar… Jedan se zvao “Boli me dupe” kao mesec kada se plaćaju računi, pa onda “Lepota” kada je neki mesec opčinjen lepotom… I tako, svaki drugačije. Izložba je počela kutijom šibica – jedna kutija, jedan dan. Svaka se mogla otvoriti i zatvoriti kao mi – imamo naše “spolja” i “unutra”. Izložba je bila u “Izbi”, a počela je u mraku, zvucima dana od budilnika do ulice, htela sam da svako vizualizuje misli svog dana, a kada se upalilo svetlo videli su kako sam ja vizualizovala svoje dane. Jedna od mojih izložbi zvala se “Niti neba”. Uvek se nekako vraćam nitima, duše, kao godovima koje ima stablo. Sada slikam na platnu moje životinje koje su kao iz bajke.
Marta Kiš Butterer odbačenim predmetima pronalazi novi smisao i značenje što je svojevsrna reciklažna umetnost.
Kada mi neko donese drvo sa Dunava gledam ga danima, sa njim razgovaram i onda počinjem da stvaram. Ako je to drvena lopata posmatram je sve dok mi ona ne kaže šta će biti od nje. Nemam temu o kojoj u napred razmišljam. Svim mojim objektima zajedničko je da su nađeni, što je vrsta recikažne umetnosti. Ustvari, stalno se vraćam tradiciji i nekako sam tipična vojvođanska umetnica, jer su na mojim radovima vojvođanski motivi. I lopata ima prošlost, sadrži energiju ljudi koji su je držali u rukama. Ja sam kao neka spasiteljica odbačenih predmeta, uživam da ih oživljavam kroz umetnost. Razgovaram sa njima o prošlosti, o precima… Svaki moj objekat je duboko promišljen, višeslojan, baš zbog te sveprisutne prošlosti.
Njene umetničke radove prati nerazdvojiva priča. Pred posmatračem su i priče o smrti, ženi, brašnu, Vojvodini… Otvaraju se mnoga vrata…
Tako nekako. Da li su to bliznakinje koje imaju zajedničku kiku, ili motiv koji asocira na cvetove, a oni su istovremeno i bradavice na dojkama, lopata umesto ruku dobija čiviluk… Sjedinim više predmeta u jedno delo. Posmatrač ne može da nasluti šta je sve reciklirano. Imam u kući od dede šustera kalup u podrumu, čiviluk je u ormanu, lopata se vukla na terasi… I onda se odjednom otvaraju vrata. Ne znam kako? A tačno znam koje parče drveta tražim kao i kod dela “Vojvodina” – gledam u oprano drvo i u mislima mi se pojavi da će ono postati siromašna Vojvođanka – sito će joj biti glava, zatim razmišljam… brašno, sito,džak… Džak postaje marama vezan oko sita – glave, pa mi se javio motiv iz Iđoša – reš pečen hleb, pa sam se setila fotografije o starim mlinovima iz Ade i ta fotografija je završila ispod marame moje Vojvođanke. Sve se odjednom dogodi. Kad se otvore vrata, pojavi se ceo svet.
Kada se u Novom Sadu pomene ime Marte Kiš Butterer mnogi znaju da su njeni učenici iz osnovne škole “Petefi Šandor” na svim izložbama, stalno su umazani bojama, putuju sa njom na izložbe u druge gradove. Prepoznata je kao umetnica i profesorka koja širi energiju. Otkuda tolika energija?
Dao mi je bog. Imala sam roditelje prepune energije. I kad imaš nešto genetski onda to treba pametno i da koristiš. Ali nisam znala da ću biti dobra nastavnica, profesorka, nego je jednom prilikom Boško Petrović izuzetan umetnik i profesor, a već je bio jako bolestan, izrekao sudbonosnu rečenicu za mene – “Vidite deco, retki su umetnici koji su dobri profesori, a profesori da su dobri umetnici”. I to je bio izazov. Tada sam bila na trećoj godini Likovne akademije u Novom Sadu i dala sam sebi zavet da ću jednog dana biti i dobra umetnica i dobra profesorka. Kad su me pitali zbog čega si tako ambiciozna, a ljudi smatraju ako žena teži nečemu i napreduje da je to zbog drugih, a ja nikada nisam radila zbog drugih, nego sam samo želela da vidim da li ću uspeti da ostvarim ono što sam zamislila. I bila sam srećna kad sam videla da sam uspela. A nema veće sreće nego kad iz sveta stigne nagrada za moju učenicu. Kažem detetu –“ Jelena, dobila si prvu nagradu u Sloveniji u izuzetno jakoj međunarodnoj konkurenciji”. Ona je zaplakala, zagrlila me je i napisala na fejsu da joj je to bio najlepši dan u životu. Zar postoji nešto lepše, veća nagrada za mene. To je neopisivo i parama se ne može kupiti. Najlepši događaji su besplatni.
Crtež učenika u rukama umetnice, njen rad je iza nje
Autorka je mnogih međunarodnih umetničkih kolonija u novosadskoj osnovnoj školi “Petefi Šandor” u kojoj radi.
Bilo je sedam međunarodnih kolonija koje sam organizovala. Jednom sam pozvala umetnike koji su i profesori. Zadala sam im da cunjaju po našoj dokumentaciji za dečjim radovima i da urade svoj rad na osnovu tih radova. Istovremeno sam deci rekla da gledaju njihove radove i da urade svoje crteže u odnosu na “profesorske, umetničke”. I – sreli su se u galeriji i rezultati su mi se jako dopali. A nedavno je sin Kinge Mezei (glumica, rediteljka nagrađene “Piaf marche”, prim korzoportal) u mojoj radionici uradio crtež i poklonio mi ga. Želela sam na osnovu tog rada da uradim svoje umetničko viđenje. Znate, tu se susreće umetnik sa profesorom. Sebe ne mogu da odvojim od profesora i umetnika. Jednom sam to dokazala i kada sam imala samostalnu izložbu u Kikindi. Deci sam tada obećala da ću i njima napraviti izložbu i to sam uradila u prostoru „Maska“ sa njihovim maskama i kostimima. Bio je i performans “Isterivanje zime”. Nekako mi je čast da istovremeno izlažem sa svojim učenicima i da pokažem da se rad mene kao umetnice i profesorke ne razdvaja. To sam ja! Gledala sam da im služim kao primer – da nastavnica likovnog nije samo neka dosadna tipkinja koja kaže – sada crtajte, nego da je i umetnica koja im pomaže da se i oni pokažu na sceni.
O tome koliko su za nju kao umetnicu važne izložbe.
Samostalne izložbe su mi najvažnije, jer onda izlažem svoju priču, deo mog sveta, a to jedino može da se vidi u galerijama. Radila sam i instalacije što mi je draže. U Budimpešti postoji koncept kada umetnici realizuju ideju na javnom prostoru i vidi je masa ljudi. U galerijama je drugačije. Naravno da mi je jako važna svaka moja izložba, jer je to jedini način da pokažem svoj svet. Bila mi je čast kad me pozovu da publika vidi šta radim. U poslednje vreme ne izlažem. Neke izložbe sam radila po nagovoru – zašto ne izlažeš kad si uradila, pitaju me. Znate, postoje umetnici koji prvo zakažu termin u galeriji, pa tek onda stvore radove, možda u poslednja dva dana. Za mene to nisu pravi umetnici, smatram da su odradili, ne znači im to kao onima koji rade, rade, pa se dogodi izložba. Mislim da će se umetnost lagano preseliti iz galerija na javne prostore kao street art, u aule koncertnih dvorana… Taj koncept već postoji u svetu.
Zid umetnika
U njenom novosadskom zanosno razbarušenom dvorištu nalazi se “Zid umetnika” u koji je cigle sa potpisom ugradilo više od 200 umetnika/umetnica.
Kada su 2010. godine gasne instalicije zakazale eksplodirao je moj stančić u dvorištu. Srećom, niko nije bio u njemu. Odmah zatim u Feketiću je bila umetnička kolonija, bilo je cigala, i sinula mi je ideja što nije slučajno – moj otac je bio zidar: oko mene su umetnici, ispred nas su cigle koje ne mogu da kupim jer nemam para, pa sam zamolila kolege da se potpišu svako na jednu ciglu. Pitali su me šta će ti naš potpis, a ja sam rekla – ako hoćete da učestvujete u Zidu umetnika dokazaćemo svetu, ako smo humani, da umetnici ciglu po ciglu jedni drugima pomažu i napravićemo jedan zid koji meni mnogo znači. Svi su prihvatili poziv. Akciju sam pokrenula 2011. i sada nas je ovde “na ciglama” sve više.
Radeći decenijama sa mladim talentima, razmišlja o otvaranju centra u kome bi oni bez reputacije mogli da izlažu. Ali, pod njenim budnim, stručnim okom i tome shodno, odgovarajućim kriterijumima.
To je moja ideja koju pokušavam da ostvarim. Centar Fenix bi trebalo da bude pomoć mladim talentima, studentima pri kraju Akademiji umetnosti koji nemaju prostor da izlažu ili da realizuju svoje ideje. Oni bi u okviru tog Centra Fenix, u mom prostoru i dvorištu mogli da realizuju svoje ideje. Ja bih kao profesorka koja se time bavi 27 godina znanjem i iskustvom pomogla da se to realizuju. Pri tome, povezala bih ih sa kolegama, mladima u drugim državama. Uostalom, to već i radim sa mladim talentima za Srednju umetničku školu i Akademiju umetnosti, dosta časova držim besplatno u ovim teškim vremenima.
U životu ove umetnice dan nije podeljen na – “sad radim, sad se odmaram”.
Težim da sve što dotaknem i ostvarim. Život je jako kratak da samo filozofiramo, da traćimo vreme. Naše vreme je u stvari zajedničko vreme. Smatram ako nisam nekome korisna pa i sebi, da sam protraćila ovo kratko vreme na zemlji. A drugo, sve je povezano, stalno mi radi mozak, ako se nešto ne dešava kao da sam umrla (smeje se). Volim dinamiku, volim ovo što radim, volim život, volim ljude. Sve što radim radim s ljubavlju. Prava radoholičarka (smeje se)!
Ovog leta Marta Kiš Butterer bila je u likovnoj koloniji u Slovačkoj, u gradu Torna.
Nameravala sam da radim akvarel, ali sam se ipak na licu mesta opredelila za objekte i instalacije. Upijala sam ljude, mesto, atmosferu i onda dela nastanu sama od sebe. Jako volim kad nešto nije na silu. Kad mi neko kaže “Moraš”, onda kažem “Neću”, onda mi se ne radi. Putovala sam u ženskom društvo mojih Vojvođanki. Mi žene smo moćne, ali bez muškaraca puno toga ne bi bilo. To je ravnoteža.
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I: marijana-kolaric-17-bijenale-umetnosti-panceva, branislav-dobanovacki-plakati-koje-nisu-trazili, miodrag-peric-misa-vajar-the-lonely, mirko-lazovic-nova-umetnost, zvonko-makovic-vizuelna-kultura