Korzoportal počinje seriju vikend priča raznih autora. Prvi je – Rokai Karolj „Ludo drvo“.
Ludo drvo
Imao sam nepunih 11 godina kad je otac odlučio da posadi nekoliko stabala na ulici ispred kuće na uglu. Otac, skroman čovek iz nejasnog razloga donese neobičnu odluku da zasadi platane. U selu su ga čudno gledali već i što nije zasadio stabla nekog voća, a pritom je prema njihovom neizrečenom mišljenju potrošio suviše novca za te sadnice čudne vrste – njima nepoznate platane. Otac je međutim mislio da naziv platan savršeno odgovara stasitom drvetu glatke, srebrnkaste, na dodir baršunaste kore. I kad je u gradu kupovao sadnice slavodobitno je ustanovio da ovaj naziv potiče direktno iz botaničkog registra. Bio je zadovoljan još i zato što je za seljane ostao ličnost – enigma. Njegova neobična narav kopkaće ih zauvek! Baš to je i želeo.
Zatim se otac setio detinjstva kad je kao malac švrljao po tada zamamnom parku obližnjeg dvorca. Tada je prvi put ugedao raskošno, stasito stablo koje je odisalo vanvremenskim spokojem i gracioznošću. Trebalo je da protekne dosta vremena dok od učitelja nije saznao ime tog čudesnog drveta. Čudesno drvo, čudesnog imena. Rodila se doživotna ljubav. I, nekako, inateći se selu, želeo je na ulici da posadi baš – platane.
U sadnji mu je svojski pomagao sinčić (onaj s početka priče) koji se trudio da redovno zaliva slabašna, lelujava drvca, iako to nikada nije zahtevao od njega. Krajem prvog leta bilo je jasno da su sve mlade stablijke uspešno prebrodile presađivanje. Otac je već imao viziju raskošnih stabala. Avenija deset platana…
Te jeseni, na uglu gde su se susretale glavna ulica i ona što vodi ka nasipu, na blatnjavom drumu prevrnula su se zaprežna kola pretovarena drvima za loženje. Zaustavila su se tik uz jednu od mladih stabljika. Stabalce je izdržalo udar, ali, videlo se – jedva. Naslućivalo se to i po neobičnom prelomu koji se nazirao pod tananom korom. U nadi da će mlado drvo preživeti udar, postavljen mu je bagremov kolac kao oslonac, štaka.
Sledećeg proleća „drvo sa štakom” olistalo je ranije od drugih devet beba sadnica platana. Tako se nastavilo u prolećima koja su se nizala. Otac je nameravao da nekom prilikom donese drugu sadnicu kojom bi zamenio rugobu sa štakom, tim pre što se nalazila baš pred kapijom i ko zna šta se može pomisliti o stanarima kuće pred kojom je neko „drvo bogalj”! Zaboga! Ah, čaršija… Tih dana, sin je bez prestanka molio oca da poštedi ranjeno drvo na uglu. Dete je uspelo!
Već tokom idućeg proleća dogodilo se čudo. Spaseno beba drvo olistalo je pre ostalih devet drveta, a u jesen se njegovo zeleno lišće najduže lelujalo u krošnji. Posle dve godine nije se razlikovalo ni po veličini, ni po raskoši od onih drugih devet ispred kuće. Tada je rugobna štaka pod njim uklonjena.
Mlado drvo se od krastavog žapca pretvorilo u princa! Još su trajale mrazne prolećne noći, a drvo na uglu već je krasila krošnja – zelena kruna. Mlatili su zloslutni novembarski vetrovi, a na platanu bi otpao tek po koji list… Tako je trajalo godinama. Ljudi u selu, kao svi na svetu uostalom, skloni obeležavanju onoga ko je drugačiji (neobičan?) drvetu su nadenuli ime – Ludo drvo. Platan na uglu konačno je postao – Ludo drvo…
Ludo drvo opčinjavalo je prolaznike ne samo stasom nego i neobjašnjivom, mesečarskom, bludećom lepotom.
… Otac je odavno otputovao Nekud. Sin je za svoj šezdeseti rođendan kod stolara naručio da mu napravi klupu pod drvetom. Nije prošao dan da nije sedeo pod krošnjom Ludog drveta.
U selu se pojam Ludog drveta i misterije spojio sa nekom vrstom strepnje, kao i u slučaju suočavanja sa svim nepoznatim, neobičnim stvarima ( u selu ili gradu, nema razlike!). Naročito kad se saznalo da u pregolemoj krošnji žive čak – dve sove. Ptice koje se pojavljuju noću bez ikakvog šuma. Prava noćna jeza! Ali to nije sve… S vremenom je postalo javna tajna da matorac na klupi razgovara s Ludim drvetom i da mu ono – odgovara!
Bez obzira na to da li je to bila seoska legenda koja se prenosi s kolena na koleno, mnogi su pokušavali da preuzmu pelcer Ludog drveta. Doći do takvih sadnica obezbedilo bi celebrity status jer bi ogromno drvo brzog rasta bio siguran izvor zarade. Trud je bio uzaludan! Što god da su pokušali, ništa nije nicalo.
Ludo drvo bilo je jalovo. Definitivna presuda!
U selu se već proneo glas da seljani nisu dostojni da ih Ludo drvo dariva potomcima.
Sin onog oca s početka priče imao je 87 godina kad je poslednji put seo na klupu pod Ludim drvetom. Preminuo je tiho, u snu.
Te jeseni ni jedan list nije pao s krošnje Ludog drveta na uglu dveju seoskih ulica!
Zimi su najžešći vetrovi, list po list očupali krošnju Ludog drveta. Listovi su se doimali kao da nisu sa Ovog sveta…
Na Ludom drvetu nikada više nije bilo listova Postalo je kostur drvo, spomenik svih platana, svih Ludih drveta planete. Ili Čoveka? Ko će ga znati!?
Sledeće jeseni, teškom mukom testeraša, mrtvo Ludo drvo je sasečeno. Pretvoreno je u grandioznu kubikažu ogreva. U pećima je, zatim, isijavalo ne toplotu, već – Toplinu. Plamen je buktao u spektru crveno-oranž- plavičasto žuto, a onda bi zaiskrila zelena (to je bila boja lista platana u novembru, kada je kod Običnog drveta list odavno postao oker boje u nedostatku sunčeve svetlosti). Buktala je vatra od Ludog drveta, iskrila je svetlost…
Sledećeg jutra peć je zjapila prazninom.
Od Ludog drveta ni pepela!
Rokai Karolj
Prevod sa mađarskog: Rokai Karolj
Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
PROČITAJTE I : ivan-stevovic-uputstvo-za-putovanje-kroz-vreme-1, ivan-stevovic-uputstvo-za-putovanje-kroz-vreme-2, https://korzoportal.com/ivan-stevovic-uputstvo-za-putovanje-kroz-vreme-3