Na talasu najnovijih rasprava o planiranju i građenju nove dvorane za umetničku muziku u Beogradu, Aleksandar Stanojlović analizira koncertne dvorane u Evropi, na prostoru Jugoslavije i u Beogradu. U prvom delu eseja, navodi primere iz Evrope čiji su procesi planiranja lokacije, kapaciteta, sadržaja, konstrukcije i nakon izgradnje procesi upravljanja, finansiranja i održavanja uzori za slične objekte u Srbiji i regionu.
Amsterdam, Concert-Gebouw, deo starog kulturnog distrikta u centru
Danas svi gradovi u pristojnom svetu imaju koncertne dvorane, multinamenske kulturne centre, dvorane za izvođačke umetnosti (performing arts), objekte filharmonije ili opere, pozorišne sale. Izbor nekog od ovih tipova, veličina, lokacija, zavise od lokalne kulturne tradicije mesta, broja i kvaliteta domaćih i gostujućih umetnika, prisustva potencijalne publike i naravno, finansijskog stanja gradske zajednice i njenih institucija. Postoji mišljenje da je poslednjih godina prisutna velika zastupljnost u građenju savremenih koncertnih prostora u razvijenim delovima sveta, naročito pored vode. Činjenica je međutim da su se koncertne dvorane gradile u svim periodima blagostanja i mira.
U evropskim gradovima su građevine za ovakve namene podizane u kontinuitetu, u razmaku između deset i dvadeset godina i danas nastavljaju da se podižu nove. Graditeljski zamah je započeo sa pojavom buržoazije, buržoaske građanštine, njenih potreba, mode i poimanja sveta, koja je te ideje materijalizovala u građenju velikih hramova kulture, muzike i pozorišta, umesto dotadašnjih utvrđenja i hramova religije. Pozorišta, opere i koncertne dvorane su građene na nekom od glavnih trgova, (nikad na glavnom srednjovekovnom trgu), na obodu istorijskog centra, duž linije nekadašnjih fortifikacija, na ozelenjenom kružnom vencu ili radijalnom bulevaru, ali u središtu kretanja sila tog progresivnog buržoaskog sveta. Centralna amsterdamska koncertna dvorana Concertgebouw iz 19. veka sagrađena je upravo po tim merilima, kao simetrična monumentalna građevina, koja je kombinovala klasičan stil kao demonstraciju moći i romantične elemente kao težnju za nacionalnim uzletom, dakle sve po meri buržoaske elite. Nalazi se na obodu istorijskog centra, na slobodnom prostoru velikog kulturnog distrikta, kojim dominira zajedno sa čuvenim Rijksmuzejom. Spaja ih veliki trg-livada, promenada nekadašnje gospode, a danas veliko izležavalište na travi. Ista priča je i u Beču, Barseloni, Varšavi, Moskvi, Pešti i nebrojenim drugim gradovima.
Koncertna dvorana, Concert-Gebouw
Tokom 20. veka gradovi Evrope, među njima i Amsterdam, podizali su koncertne dvorane, u tada vladajućim stilovima art-nuvoa, art-dekoa, rane i zrele moderne, postmoderne. Neke od njih su jednako monumentalne kao i njihovi stariji uzori: Opera na Bastilji u Parizu preuzela je polovinu aktivnosti istorijske Garnier opere. Ipak, današnje vreme karakteriše velika izgradnja savremenih prostora za izvođačke umetnosti uz vodu. Gotovo svaki grad koji drži do sebe, razvija graditeljske programe kulture u napuštenim industrijskim zonama uz reke i more. Prelaskom industrije u druge delove sveta, otvorilo se veliko polje za kulturu i rekreaciju. Umesto proizvodnje, naša civilizacija se okrenula uživanju i hedonizmu, na to nam ukazuju reciklirani prostori uz vodu.
Nedavno je otvorena zgrada Filharmonije u Hamburgu, delo švajcarskih arhitekata Hercog & de Meuron je poslednji primer kako se grade i kako izgledaju savremene katedrale kulture: zgrada je koštala mnogostruko više od planiranih 60 miliona evra. Građena je mnogo duže nego što je planirano. Na njenom otvaranju prisustvovala je nemačka politička i privredna krema. Zgrada Filharmonije dominira siluetom grada i po svemu sudeći postaće najpoznatiji simbol grada. To se isto dešavalo i u Valensiji, u ogromnom kompleksu umetnosti i nauke, u Kopenhagenu, Budimpešti, Kelnu… kao i u Amsterdamu, gde se na prelomu milenijuma ukazala potreba za novim koncertnim zdanjem koji bi promovisalo savremenu umetničku muziku. Za tu potrebu je ukraden deo akvatorije na reci Aj i konstruisana palata jednostavne forme i minimalne estetike, koja svojim programom savršeno pristaje muzici koja se u njoj izvodi: Muziekgebouw aan‘t Ij. Muzička građevina na reci Aj.
Amsterdam, Muziekgebouw aan‘t Ij, deo novog kulturnog distrikta na vodi
Zbog čega je danas hit graditi nove sadržaje kulture, pa I koncertne dvorane, uz vodu? Vlasništvo nad zemljištem u nekadašnjem industrijskom području je čisto i u početku je veoma jeftino. Kultura je dobra zamena za devastirane post-industrijske zone, zvuči plemenito i humano. Konstukcije i forme novih zdanja sa savremenim tehnološkim rešenjima su veoma atraktivna. Kada se postave uz vodu, odakle imaju ogromnu sagledivost iz više uglova, postaju aktivan deo prepoznatljive siluete grada, gde naše vreme može da se pohvali, „nismo ugrozili stare istorijske delove, već smo obogatili siluetu atraktivnim savremenim objektom“. Veoma važnu stavku predstavlja momenat da su nove konstrukcije kulture i sporta veliki magneti za savremenu stambenu izgradnju u području. Teško ćete ljude naterati da žive u okruženju mrtvih fabričkih hala, ali koncertne dvorane, sportske arene podrazumevaju uređen pristup, parkovsko okruženje, šetališta i prateće usluge. Zato je danas fancy živeti i raditi pored vode, u blizini istorijskog centra, pored neke moćne katedrale kulture.
Hol Muziekgebow, pogled na reku
U Srbiji i celoj ex-Jugoslaviji publika je tradicionalno najviše zainteresovana za pozorište. Pozorišna scena, broj pozorišnih ansambala i festivala su mnogo više zastupljeni nego muzička ponuda i tražnja. Među reprezentativnim prostorima za izvođačke umetnosti imamo najviše pozorišnih dvorana. Veoma lepa klasična pozorišna zdanja se nalaze u ex-Ju republičkim centrima, u Rijeci, Cetinju, Somboru, itd. Moderna respektabilna pozorišna zdanja posle Drugog svetskog rata su izgrađena u Novom Sadu, Užicu, pozorište u Subotici je u dugotrajnom procesu obnove. To su voluminozne strukture na atraktivnim lokacijama, zapažena arhitektonska dela. Neka od njih su nagrađivana najvišim nagradama iz arhitektonske struke, a najzapaženije delo svakako je Narodno pozorište u Zenici.
Međutim, na polju umetničke muzike, u svim južnoslovenskim zemljama i gradovima, broj ansambala i zastupljenost pravih koncertnih prostora je skromna, u poređenju sa evropskim uzorima. Pelcer klasične muzike se nije najbolje primio u zemljama Južnih Slovena. Ipak i ono što postoji zaslužuje malu analizu. Najintenzivniji muzički život se oduvek odvijao u Zagrebu i logično je bilo da u ovom gradu kao kapitalni objekat kulture bude sagrađena Koncertna dvorana Lisinski. Skoplje je uvek imalo veoma dobar operski ansambl i vernu publiku i za ove potrebe je sagrađena ogromna neobična zgrada Makedonske opere i baleta u srcu grada. Novi Sad i Beograd imaju dobar, ali nedovoljno dinamičan muzički život, uvek na ivici finansijskih mogućnosti. Ali u manjim mestima, osim sporadičnih godišnjih događaja u Negotinu i Aranđelovcu, a koji konstantno muče muku sa novcima broj kvalitetnih događaja i nastupa je redak. Zato veoma raduju pojave muzičkih ansambala u gradovima srednje veličine, kao što su Zrenjaninska filharmonija ili Simfonijski orkestar Gvardija iz Požarevca. Ovakve inicijative moraju da dobiju veću podršku.
Koncertne dvorane u Evropi i kod nas II – Novi koncertni prostor u Beogradu između mogućnosti i želja
PROČITAJTE I: