0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Nastavljamo da objavljujemo poeziju za koju smatramo da nema  tematske, vremenske, niti  teritorijalne granice. Konstantinu Kavafiju i Dragani Mladenović pridružujemo Sinišu Tucića (1978, Novi Sad). Iza njega je nekoliko zbirki, pesme mu se nalaze i u antologijama.Tokom devedesetih godina prethodnog veka učestvovao je kao član umetničke grupe Magnet u performansima angažovanim protiv tadašnjeg režima. Bavi se scenskim izvođenjem i filmom. Piše.

sinisa tucic

Na fotografiji u sredini je Siniša Tucić

 

Jezik gradova

„Gradovi traže danak svoj u krvi,

i sve u njihov vreli tone dah,

U njinom grotlu zverinje se mrvi

i narodi sagaraju u prah“ ( Rajner Marija Rilke)

 

Putovao sam automobilom

sa ostalim putnicima

kroz planine, ravnice,

gradove

prelazili smo mostove

i ulazili u tunele

gledali kuće

i crkve.

Sve je bilo naizgled lepo

ali je brzo dosadilo.

 

Imali smo subjekt,

subjekt je bio volan

subjekt je znao kuda idemo

subjekt je voleo umetnost.

 

Putovali smo i nismo znali gde idemo

cilj se podrazumevao

cilj je bio more

cilj je bio poezija.

 

Na svakoj steni planine

dogodilo se po jedno silovanje

odvratno i neukusno.

Poezija je glupa

a vatra će sve uništiti.

 

Kamo sreće da je more bilo banalno

zaliv prepunjen turizmom

i nepodnošljivom količinom kiča.

 

Stigli smo do mora

dočekao nas je grad

sa rivom, kućama i barkama

dosadnim crkvama i grobljima.

 

Grad nas je izmasakrirao

i naše jadne udove

pobacao u slano more.

Bilo je puno krvi,

usput je bio požar.

 

Svaki grad je strašan

kao Anđeo kod Rilkea

jezik gradova

razumeo sam bolje nego poeziju

i na kraju sam nastradao.

Zbirka Metak, Fabrika knjiga, 2012

 

http://www.agoncasopis.com/Broj_21/prikazi/4_sinisa_tucic

 

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *