Ko je Čaki Lajoš čija bista se nalazila na trgu njegovog imena u najužem centru Novog Sada, a onda je nestala netragom 1993? Kao i danas,  nova vlast osvetljavanjem i zamračivanjem gradi svoju prošlost, bira svoje pretke. Koliko u tom ideološkom procesu stradaju osobe iz prošlosti koje su samo želele pravednije društvo?  

spomenikNekada – Trg Čakija Lajoša

Bista Čakija Lajoša otkrivena je 1961. na skveru u ulici Maksima Gorkog, u Novom Sadu.  Prema knjizi Vojislava Puškara Javni spomenici: kulturna i istorijska spomen-obeležja u novosadskoj opštini to je poprsje od bronze77/62 cm na postamentu od crnog mermera 156/63 cm, rad vajarke Radmile Graovac. Tekst se nalazi na postamentu i glasi Čaki Lajoš  1869-1936.

 Činu otkrivanja prisustvala je porodica, sin Pal, njegova supruga, ćerke, zetovi… Onaj drugi, Jožef ne verujem da je bio tamo, jer upravo iz bliske sinovske veze sa Čaki Lajošem potekla je njegova manija gonjenja te sasvim osobenjački potonji život.

porodicaPorodica Lajoš

Uzbudljiva je ta godina 1961! Održana je Prva konferencija nesvrstanih. U Beogradu su uz Josipa Broza Džavalharlal Nehru, car Haile Selasije, Sirimavo Bandaranaike, Norodom Sihanouk, Sukarno, Habib Bourguiba i mnogi drugi. U Jerusalimu, započelo je suđenje za ratne zločine Adolfu Ajhmanu. Stravične logorske slike preplavljuju svetsku štampu. Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za književnost. U Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište slavi stogodišnjicu postojanja, Izdavačka kuća Forum izdaje dela Josipa Broza na mađarskom jeziku, dovršava se novi (Žeželjev) most. U štampi, reklamira se niška Zeta a TV program se sastoji od svega nekoliko pasusa. Stalna rubrika Vojvodina u borbi  drži budnim sećanje na protekli rat i revolucionarnu prošlost. Kao i danas  nova vlast osvetljavanjem i zamračivanjem gradi svoju prošlost, bira svoje pretke. Otkrivaju se spomenici, postavljaju spomen ploče. Osim boraca, narodnih heroja, kurira, skojevaca i partijskih sekretara to su  i socijalisti i komunisti s kraja 19. i prve polovine 20 veka: Svetozar Marković, Dimitrije Tucović pa i Čaki Lajoš.

Ime Čakija Lajoša vezano je za radnički pokret s kraja 19. i prve polovine 20. veka. kojem se pridružuje već u najranijoj mladosti i od kojeg ne odustaje sve do svoje smrti. Potekao iz siromašne porodice, školovan za tkačkog radnika (na Žakar razboju) obrazovanje  nadopunjuje progresivnom literaturom onog vremena. Sindikalni vođa, umešni agitator i organizator, omiljen i dobar  govornik još pre I svetskog rata član je  Socijaldemokratske stranke, njenog najlevljeg krila iz kojeg će se  posle rata formirati Komunistička partija čijim članom, među prvima postaje i Čaki Lajoš. 1919, obrazovan je na Stražilovu Komunistički savez Pelagić koji čine povratnici iz Rusije  od kojih su neki, pre svega Spasoje Stejić, spremni da u Srbiji ponove boljševičko iskustvo. Negde u to vreme započinje prikupljanje oružja za buduću proletersku revoluciju i rađa se ideja o političkim atentatima koji bi mogli ubrzati izbijanje revolucije. Stejić i Čaki postaju prijatelji i Stejić se preseljava u njegovu kuću. Od tada ona postaje i mesto tajnih sastanaka i dogovora i mesto gde se krije prikupljeno oružje.

Regent Aleksandar 29. juna 1921. nakon usvajanja Vidovdanskog ustava polaže svečanu zakletvu u Skupštini a na povratku, na Terazijama ispred Ministarstva građevine sustiže ga bomba Spasoja Stejića. Bomba nije eksplodirara, atentat nije uspeo.

Ubrzo, nakon Spasoja Stejića, uhapšen je i Čaki Lajoš i prebačen u Glavnjaču a potom   deset poslanika i  mnogi članovu Komunističke partije Jugoslavije, iako je ona osudila inidividualni teror kao oblik političke borbe i isključila Stejića iz partije. Đura Batričević opisuje strahote, batinanja i mučenja kojima su zaverenici bili podvrgnuti. Ispitivanju i mučenju bila je izložena i porodica Čaki Lajoša, žena Eva i sinovi, Jožef (20),  Pal (17) i Lajoš (11). Najstariji Jožef koji je kao obućar, prema porodičnoj legendi radio u Budimpešti u tako sofisticiranim salonima da su se cipele izrađivale u belim rukavicama, nakon višestrukog premlaćivanja oboleo je i do Lajoševe smrti  1936. boravio je u duševnoj bolnici. Ceo potonji život proveo je sam lečeći povređene ptice i drugujući sa njima. Čaki Lajoš nije krstio svoje sinove verujući da je veroispovest nešto što čovek mora sam da odabere ili odbije. Tako su oni sticajem životnih prilika različito i birali, Pal je kršten pred venčanje u katoličkoj, Lajoš u protestanskoj veri dok se Jožef  pridržavao jevrejskih običaja. Čakijeva supruga Eva provela je u zatvoru 6 meseci, Pal tri, a Lajoš završava u sirotištu. Po izlasku iz zatvora Pal preuzima brigu o porodici. Ali praćenja i prismotre nastavili su se sve do početka II Svetskog rata, Pal je selio svoje poslove u Bačku Topolu, Šabac da bi se tek 1939. ponovo vratio u Novi Sad. Oženio je 1929.  Hajvert Katalin i dobio dve ćerke, Lenku i Veroniku. Nakon rata najveći deo muktrpno stečene imovine sa potpisom “smrt fažizmu, sloboda narodu” oduzela mu je nova vlast. Teško detinjstvo uz oca koji je uvek ideale pretpostavljao porodici, mučenja i godine straha i ovaj konačni čin zaovek su ga učnili otpornim na komunističke ideje i ideale.

novine1 Suđenje komunistima

 Suđenje  komunistima kako Politika izveštava o tome, započelo je 22. januara 1922. Proces nazvan Vidovdanskim, trajao je 18 dana. Neuspeli atentat iskorišćen je kao povod za razračunavanja sa komunističkiom opozicijom. Politika prenosi izjave optuženih, fragmente ispitivanje,  završne reči tužioca i branitelja. Kako se svi optuženi žale na surovi postupak koji su tokom hapšenja i ispitivanja istrpeli, beogradska policija u posebnom tekstu, stubac uz stubac  sa izveštajima sa suđenja demantuje da je ikoga tukla ili batinala. Čaki čuva izbijeni zub i pokazuje ga na suđenju.

Konačno 24. februara, presuda je donešena –  Spasoje Stejić osuđen je na smrt, Čaki Lajoš na 20 godina zatvora u lakim okovima zbog do kraja nedokazanog saučesništva, a poslanici Komunističke partije na po dve godine zatvora. I tu započinje tragična epopeja kroz samice zatvora u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, mučenja, batinanja, izgladnjivanja. Laki okovi zadugo su ostali teški. Čaki Lajoš proveo je u zatvoru 15 godina, kada su ga već starog, potpuno iscrpljenog i bolesnog zatvorske vlasti udavile u kadi, proglasivši tu smrt samoubistvom. I tu negde, u tom dugom tamnovanju, u  zatvorskim susretima, pobunama i štrajkovima glađu, koje su opisali  Moša Pijade, Oskar Davičo, Rodoljub Čolaković i Josip Broz koji mu u Sabranim delima posvečuje i jedan kratak biografski pasus, krije se, verujem, ulaznica Čakija Lajoša u tadašnju istoriju. Ona  je njegovom imenu priskrbila trg i spomenik i za kratko jednu ulicu u Novom Sadu, kao i jednu školu u Bačkoj Topoli.

Spomenik je postavljen, a trg nastavio  svakodnevni život, Ulice imaju j vlastiti ritam i  faktičku geografijju koje su nazavisne od ličnosti čija imena nose. Tako na primer, pominjanje Njegoševe ulice Novom Sadu pre priziva zgrade Školske ambulante ili Muzičke škole, nego lik pesnika i vladike P. P. Njegoša. Ulice žive a spomenici vremenom postaju nevidljvi. Ipak, dešava da iza biste ili imena iskrsne ili ponovo bude prizvana stvarna ličnost sa politički poželjnim ili nepoželjnim osobinama.

Od sredine osamdesetih godina 20. veka započinje još jedno  prekomponovanje istorije. Proizvodnja sećanja  pravi novi zaokret u kojem nacionalna prošlost sve više potiskuje revolucionarnu, dubinska retradicionalizacija društva priprema tlo za ratne politike devedestih koje će u nacionalizmu naći svoj novi kohezivni element. Godina 1993.je teška. Novine izveštavaju o ratnim dejstvime u Bosni i Krajini, opsada Sarajeva je u toku, prihvaćen je pa odbijen Vens Ovenov plan, nema benzina, lekova, struje, inflacija je sve brža i ubitačnija, propada fantomska banka sistema Jugoskandik, stanovi se otkupljuju za 1.000 nemačkih maraka, u Novom Sadu nakon izbora na vlast dolazi koaliciona vlada Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke.

Dominantni nacionalistički, ratnohuškački diskurs podržaće i aktuelna topografija gradova. Menjaju se imena ulica, spomenici se uklanjaju iz javnih prostora. Tako je skupa sa Vladimirom Nazorom, Titom sa svog trga nestao i sada dvostruko nepoželjni Čaki, i kao Mađar i kao tvrdokorni levičar i socijalista. Kao što je, valjda zbog svoje kočoperne prirode bio omiljena osoba za premlaćivanje i mučenje u zatvorima predratne Jugoslavije, tako je i sada  svaki javni trag o njegovom postojanju temeljno uništen. Uz bistu, uklonjena je i spomen ploča, prema izveštaju Vojislava Puškara rad Jovana Soldatovića u crnom mermeru, 38/59 cm, postavljena 1954. na zgradi u kojoj je živeo u Slovačkoj br. 20, u Novom Sadu.

Moja potraga za bistom Čaki Lajoša započela je nadom  da ću ga pronaći, makar i na nekakvom groblju spomenika u depoima i podrumima muzeja, te da ću iz društva u kojem se nalazi ponovo iščitati pravce konstuituisanja i prekonstituisanja istorijskog sećanja i pamćenja. Međutim, Čakija Lajoša nema. O uklanjanju je odlučivala Komisija za javne spomenike i zaštitu kulturnih dobara Skupštine grada, ali prema uobičajenoj proceduri bista nije deponovana u Muzeju grada. Navodno su u tom periodu lokalne samouprave same su određivale kako da urede tu materiju i, kako izgleda temeljno su je razradile. Ona stara, već pohabana ulaznica iskidana je na komadiće. Izbrisana je i sama mogućnost sećanja, a kamoli nekakva javna prisutnost.

031Sada – Trg Ferenca Fehera 

Zanimljivo je da je možda godinu ili dve kasnije, u svakom slučaju pre 1996, trg dobio novo ime mađarskog pesnika Ferenca Fehera.

O tome saznajemo iz teksta Judite Šalgo upućenog žiteljima ulice / Trga  Ferenca Fehera koji su od nadležnih vlasti tražili da se ime ulice promeni, ne želeći da njihova ulica novi ime jednog njima nepoznatog Mađara. Štaviše, jedan od potpisnika te peticija kaže da ne može sinu da pogleda u oči zbog te činjenice. Tim povodom Judita Šalgo piše: Kultura jednog naroda, i narod sam raste i razvija se popu drveta, hrani se iz zemlje i vazduha. Bez svetlosti i kiseonika, drvo se suši, ostaje balvan, batina. Tom močugom su tokom istorije vitlali mnogi kojih se dana stide njihovi vlastiti narodi.

Postoje vremena vitlanja, postoje i vremena stida. Ali izgleda da za ova druga na balkanskim prostorima nije kucnuo čas.

Silvia Dražić

Ključne reči: Čaki Lajoš, radnički pokret, Vidovdanski proces, javni spomenici, Radmila Graovac

http://pescanik.net/2013/09/vinovnici-i-zrtve-u-srpskim-udzbenicima-istorije

http://pescanik.net/2011/04/skolska-istorija

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *