2+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Kakve veze imaju stari Bežanijski aerodrom, hangar-radionica za avione i Milutin Milanković? Imaju utoliko što je ovaj dvojni betonski hangar za smeštaj aviona urađen prema projektu Milutina Milankovića i do danas  jedini je kod nas i jedan od malobrojnih ovakvih građevinskih karakteristika, sačuvanih u svetu. U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” o tome piše Jovo Simišić.

 img_1467Hangar 2016

Na mestu nekadašnjeg starog Bežanijskog aerodroma na Novom Beogradu, iznad delova današnjih ulica Milutina Milankovića i Omladinskih brigada, pored Airport City-ja, sačuvan je deo dvojnog betonskog hangara za smeštaj aviona koji je urađen po projektu naučnika po imenu Milutin Milanković, a pod zaštitom je države kao kulturno dobro. Po tipologiji i primenjenim graditeljskim tehnikama ovaj hangar-radionica predstavlja jedini primer te vrste objekata kod nas i jedan od malog broja sačuvanih u svetu. Inovativnost rešenja primenjenog u presvođavanju prostora velikog raspona, uslovljenog pre svega funkcijom objekta, svrstava ga među građevine kojima su dosegnuti najveći dometi inženjerstva međuratnog razdoblja u evropskim i svetskim okvirima. Stari Bežanijski aerodrom čuven je po ovom objektu.

aeroput-ispred-hangara

Ispred hangara

Godine 2017. navršava se devet decenija od osnivanja prve jugoslovenske avio-kompanije, Aeroput na čijim temeljima je nakon Drugog svetskog rata formiran Jugoslovenski aerotransport, kasnije Jat Airways iz koga je 2013. nastala Er Srbija. Za datum osnivanja Aerpouta – 17. jun 1927. Godine, zvanično se vezuje početak civilnog vazduhoplovstva Jugoslavije i Srbije. Nekoliko meseci pre osnivanja Aeroputa, 25.marta 1927. godine otvoren je civilno vojni aerodrom na Bežaniji u Beogradu preko koga se narednih 35 godina odvijao kompletan civilni saobraćaj, sve do 1962. godine kada je završena izgradnja novog aerodroma u Surčinu.

Kada je otvaran Stari bežanijski aerodrom nisu bili završeni svi neophodni objekti, pogotovo za civilni saobraćaj. Pored travnate piste bilo je nekoliko vojnih baraka, magacina, rezervoara za gorivo, kao i šest betonskih hangara sa odgovarajućim aneksima i platformama, od kojih su tri bila namenjena civilnom, a tri vojnom delu. Od 1929. do 1932. letelište je prošireno sa dve travnate poletno-sletne staze, a 2. avgusta 1931. godine, u civilnom delu aerodroma završena je savremena pristanišna zgrada kao i oficirski dom.

img_1472Airport City 2016.

Iste, 1931.godine, završen je dvojni betonski hangar koji je služio za smeštaj aviona. Od celokupnog kompleksa nekadašnjeg aerodroma ostao je sačuvan samo jedan deo ovog hangara koji je devedesetih godina 20. veka stavljena pod zaštitu države kao kulturno dobro. Sada je u sastavu Airport City-a, prvog biznis parka u Beogradu.Umesto aviona ovde su sada parkirani automobili!

Malo je poznato da je projekat za ovaj hangar uradio Milutin Milanković, jedan od najpoznatijih srpskih i svetskih naučnika iz matematike, astronomije, klimatologije i geofizike, koji je nakon završenih studija karijeru počeo upravo kao građevinski inženjer. Treba napomenuti da je on je prvi Srbin koji je stekao diplomu građevinskog inženjera, a takođe i naš prvi doktor građevinskih nauka. Početkom 1905. primljen je u poznatu bečku građevinsku firmu „Betonbau“ , barona Adolfa Pitela, gde je razvio novi sistem izrade tavanica koji je postao poznat kao „Sistem Milanković – Krojc“ i  primenjen je na više poznatih objekata širom bivše Austrougarske. To je mladog inženjera afirmisalo, a njegovom imenu donelo slavu i priznanja u stručnim krugovima.

Prvi projekat u firmi barona Pitela bilo je fabričko postrojenje u Sankt – Peltenu gde je na 15.000 kvadratnih metara trebalo uraditi rekonstrukciju krova, pri čemu nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armiranih greda i nosećih ploča. Milutin Milanković je tu prvi put primenio dvostruko armirane betonske preseke za koje je izveo i osnovne jednačine. U to vreme armirani beton je bio nov građevinski materijal i Milanković je bio među prvim stručnjacima koji su uveli matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji grafički način projektovanja. Patentirao je novi tip rebrastih armiranobetonskih tavanica i objavio prvu raspravu o armiranom betonu pod nazivom „Prilog teoriji armirano- betonskih nosača“.

Tokom pet godinam koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je učestvovao sa statičkim proračunima i radom na terenu u gradnji desetak hidrocentrala, mostova, akvadukta i vijadukta od armiranog betona.

Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču do oktobra 1909. kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta na Katedri primenjene matematike u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika. Iako je imao značajne projekte iz oblasti armiranog betona, Milanković je ipak odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima i 1910.godine dolazi u Beograd i postaje državljanin Kraljevine Srbije. Međutim, i dalje uporedo radi na fakulteta i pravi statičke proračune u građevinarstvu. Pored ostalog, izradio je projekat 19  mostova od armiranog betona na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka.

aeroput-avioni-na-remontuAeroput, avioni na remontu

Nakon završetka Prvog svetskog rata tokom koga je došlo do pune afirmacije avijacije u ratnim uslovima obnovljena je ideja da se u blizini Beograda izgradi savremen aerodrom. Ulaskom Srema, Bačke i Banata u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno pripajanjem teritorija severno od Save i Dunava, na svega nekoliko kilometara od Beograda, pronađena je lokacija za izgradnju međunarodnog vazduhoplovnog pristaništa. Priprema terena na prostranom platou ispod Bežanijske kose, između Zemuna i sela Bežanije, počele su 1923. Zbog toga što u kratkom roku nije bilo moguće završiti pripremne radove za izgradnju ove vazdušne luke, država je donela odluku o osposobljavanju privremenog aerodroma kod Pančeva preko koga je kompanija „Franko-Rumen“ iste godine počela da obavljala vazdušnog saobraćaja na liniji Pariz–Istanbul. Nakon premeštanja civilnog vazdušnog saobraćaja na novu lokaciju, aerodrom u Pančevu je korišćen samo u vojne svrhe kao pomoćno letelište.

img_1466

Hangar 2016.

Novi Beograd je u vreme građenja aerodroma bio pusto, močvarno područje s nekoliko stihijski nastalih naselja, s njivama, vinogradima i barama. Za izgradnju aerodroma bilo je neophodno isušivanje i nasipanje terena, što je predstavljalo prve planske radove tog tipa na levoj obali Save, i koji su u znatnoj meri usporili i poskupeli gradnju aerodroma. Otkup i saniranje terena trajali su od 1923. do kraja 1925. godine, kada je otpočela izgradnja aerodromske infrastrukture. Istovremeno s pripremom terena, u Inženjerskom odeljenju Komande vazduhoplovstva u Petrovaradinu izrađivani su projekti objekata aerodromske infrastrukture. Početkom 1926.godine projektovanje hangara velikih raspona i ostalih betonskih konstrukcija dobio je u zadatak inženjer Milutin Milanković. Prema njegovim nacrtima realizovani su dvojni betonski hangari za smeštaj aviona, raspona od po 40 metara dužine, 47,7 metara širine i visine 7 metara. Ovakvi hangari nisu podignuti samo na Bežaniji već i na vojnom aerodromu u Kraljevu – hangar za izradu i montažu aviona – kao i na mešovitim aerodromima u Zagrebu i Skoplju. Milanković je u rešavanju premošćavanja hangara prvi put u srpskom graditeljstvu primenio matematičke metode u projektovanju. Otuda i značaj hangara za razvoj vazdušnog saobraćaja i avijacije na našim prostorima, jer su oni bili pokazatelji tehničkih i inženjerskih dostignuća, ostvarenih u konstrukcijama velikih raspona za smeštanje i opravku aviona. O odnosu prema projektovanju aerodromskih objekata, i značaju koji je taj zadatak imao za inženjerski rad naučnika, govori zapis koji je Milanković ostavio u svojim Uspomenama – “Čim potpisasmo taj sporazum, počesmo s projektovanjem dvaju velikih građevinskih objekata, dvojnog hangara za smeštaj aviona na bežanijskom aerodromu i radionice za izradu i montažu aviona u Kraljevu”.

aerodrom-beograd-bezanija-avionski-snimakStari bežanijski aerodrom

Hangar-radionica na starom Bežanijskom aerodromu svojim građevinskim i konstruktivnim karakteristikama predstavlja tipski objekat ove vrste i namene. Sastoji se od centralnog dela (hangara za montažu) i dva bočna aneksa namenjena radionicama, uklopljena u jedinstvenu arhitektonsko-funkcionalnu celinu. Hangar je pravilne pravougaone osnove dimenzija 31,10 puta 31,88 metara, sa središnjim slobodnim prostorom za smeštaj i montažu aviona. Zasveđen je lučnom krovnom konstrukcijom, takozvanom betonskom korubom, čime je čitav središnji prostor namenjen montaži aviona bio potpuno oslobođen nosećih elemenata, otvarajući tako veću mogućnost slobodnom kretanju i pomeranju letelica. U zoni sprata nad delom centralnog prostora hangara formirana je galerija do koje se stiže unutrašnjim stepeništem. U aneksima je prostor podeljen na više prostorija različitih dimenzija namenjenih radionicama.

Unutrašnji funkcionalno-prostorni koncept uslovio je spoljašnje oblikovanje građevine. Hangar je od bočnih krila odvojen visinski, ali i isticanjem zadnje i prednje fasade u odnosu na nešto povučena zidna platna krila. Vizuelno razdvajanje funkcionalnih delova objekta ostvareno je i na nivou takozvane pete fasade, odnosno suprotstavljanjem zalučene tavanice hangara (koruba) i dvoslivnih krovova blagog nagiba nad oba aneksa. Niža zona glavne fasade hangara rešena je u vidu drvenog zastora na kojem su formirani veliki klizni otvori. Čitav zastor koncipiran je tako da prema potrebi ulazna zona može u potpunosti da se oslobodi za unos aviona većih dimenzija.Osvetljenost hangara omogućena je prozorima, postavljenim u pravougaona polja u višoj zoni fasade, koja prate zakrivljenu liniju tavanice i stvaraju poseban estetski efekat u spoljašnjem izgledu objekta. Staklene površine izdeljene su na manja polja, što predstavlja posledicu tadašnjih tehničkih mogućnosti livenja stakla i prepoznatljiv element industrijskih objekata međuratnog razdoblja. Osvetljenost je pored prozora na glavnoj fasadi obezbeđena i manjim prozorskim površinama smeštenim na gornjim delovima bočnih zidova hangara iznad radioničkih aneksa. U zadnjem delu građevine, formiran je blok s kancelarijskim i pomoćnim prostorijama, koji je i funkcionalno i vizuelno odvojen od središnjeg hangarskog prostora.

Bez obzira što se danas, u 21. veku ispred hangara – kulturnog dobra,  koji je građevinski projektovao Milutin Milanković, parkiraju automobile, ne avioni, bez obzira što  jedinstveni graditeljski izvedeni rasponi nisu u najboljem stanju, ono ostaje kao beleg znanja i vremena za uvek.

Jovo Simišić, politikolog, novinar. Radni vek proveo je u Jugoslovenskom aerotransportu (JAT), najduže kao urednik i novinar u Jatovoj reviji i na mestu zamenika direktora Media centra JAT- a. Koautor tri knjige o istoriji JAT-a i civilnog vazduhoplovstva Srbije i Jugoslavije.

PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA KOJI SE NALAZE GRUPISANI, NA POČETNOJ STRANI

 

 

2+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *