Relja Ivanić, Beograđanin, arhitekta, trenutno živi u Somboru, opredelio se za bavljenje arhitektonskom fotografijom, što je kod nas retkost. Sa Kostom Mijićem 2011. osnovao je SuperProstor, tada jedini naš stručni portal koji se bavio arhitekturom. Ivanićeve fotografije sve češće objavljuju strani stručni časopisi.O vrednovanju naše arhitekture moderne, profesiji arhitekte, o svojim angažmanima, govori za korzoportal.
Povod za intervju je vaša izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine koja se odnosi na arhitekturu Novog Sada od 1950. do 1970. Čija je ideja/ostvarenje izložbe?
Izložba je uvod u višegodišnji projekat i deo je programa Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) koje ima za cilj dokumentovanje i valorizaciju posleratne modernističke arhitekture na teritoriji Vojvodine. Pored serije izložbi koje će prikazivati arhitekturu tog perioda, u planu je spektar aktivnosti poput predavanja, uključivanja javnosti izvan arhitektonske struke, a kao finalni „proizvod“ biće objavljena publikacija sa prikazom najznačajnijih objekata u Vojvodini. Ona bi sadržavala pored mojih fotografija i crteže, skice, tekstove o objektima iz periodike tog vremena, intervjue sa arhitektama. Rečju, sve od značaja do čega DaNS uspe da dođe. Moj utisak je da će projekat biti od nacionalnog značaja, jer nemamo publikacije tog tipa, pogotovo sa kvalitetnim dokumentima, prikazima.
Koji objekti su okupirali vašu pažnju u Novom Sadu? Elaborirajte vaš izbor.
Pošto sam do skora živeo u Beogradu i rođeni sam Beograđanin, arhitekturu Novog Sada sam upoznavao uglavnom kada sam na putu ka Somboru, gde sada živim. DaNS mi je predložio listu objekata građenih u tom periodu i mi smo zajedno sveli izbor na sedam objekata, većinu sam video tek kada došao u Novi Sad. Birao sam objekte u zavisnosti od toga u kakvom su stanju i da li se danas mogu videti vrednosti ugrađene u njih, odnosno, da li se one do danas sagledavaju. Svaki od objekata ima svoju priču. Želim da napomenem da i drugi objekti iz tog perioda zaslužuju pažnju i da će takođe biti uključeni u projekat.
Zbog čega ste se opredelili za arhitektonsku fotografiju. Ovo opredeljenje jedinstveno je u Srbiji, ili nije?
Arhitektonska fotografija je način fotografisanja arhitekture koji u sebi sadrži određeni set pravila i estetskih normi. Da bi neko mogao da se bavi arhitektonskom fotografijom neophodno je da ume da „čita“ arhitekturu, da je analizira i uspešno prenosi poruke utkane u nju. Postoje ljudi koji se kod nas bave fotografisanjem zgrada, objekata, mada se retko ko opredeljuje da mu to bude specijalnost. Mislim da je to posledica vezana za obim gradnje kod nas, kao i sa nepostojanjem časopisa koji bi objavljivali autorske fotografije koje prikazuju domaću gradnju.
Šta ste do sada fotografisali? U kojim gradovima?
Fotografišem širom Srbije, kao i u regionu. U Luksemburgu sam radio za njihov „Studio Metaform“, pa za hotele u Marakešu, u Maroku, u Kelnu sam fotografisao Muzej savremene umetnosti kojim sam oduševljen…
Šta privlači vašu pažnju arhitekte, šta kao fotografa? Da li ste u polazištu arhitekta koji vrednuje ono što oko fotografa treba da zabeleži, ili je „objektiv“ ono što vas vodi ka temi?
Prilično mi je teško da odvojim šta me privlači kao fotografa, a šta kao arhitektu. Ipak, uvek fotografisanju pristupam kao arhitekta i pokušavam da se postavim u prostor na način na koji mislim da bi arhitekta postavio svoj 3D prikaz, ili skicu. Naravno, postoje i fizička ograničenja sagledavanja prostora kroz optiku na fotoaparatu. Na kompjuteru se lako može manipulisati prikazom. Međutim, nezavisno od medija prikazivanja arhitekture, ili tehničkih prepreka, autor se mora držati određenih principa kako bi rezultat bio adekvatan.
Gde objavljujete fotografije?
Cilj mi je da se moje fotografije objavljuju u stručnim časopisima i na portalima, kod nas i u inostranstvu. Uvek mi je veliko zadovoljstvo kada neki naš projekat dospe na neki od svetski poznatih portala, ali mislim da je ipak daleko važnije da se u kontinuitetu kod nas objavljuju primeri dobre gradnje, jer time obrazujemo širu javnost, van stručnih krugova. Moj rad možete pratiti na mom sajtu. (adresa je na kraju teksta, prim.korzoportal)
Bili ste jedan od osnivača SuperProstora. Šta je bio sadržaj portala i kome ste se obraćali?
SuperProstor smo osnovali Kosta Mijić i ja nakon što smo završili Arhitektonski fakultet u Beogradu 2011. godine. U tom momentu je to bio jedini stručni portal za arhitekturu kod nas, koji se bavio sagledavanjem arhitekture koja se gradi danas kod nas i u regionu. SuperProstor je funkcionisao svega nekoliko godina i samo je mali korak u pravom smeru, ali da bi se ozbiljno uticalo na arhitektonsku scenu u Srbiji potrebno nam je da takva platforma postoji najmanje 20-ak godina u kontinuitetu. Ne možemo sagledati scenu bez adekvatne periodike i arhive kvalitetne gradnje. To je jako važno za osvešćivanje struke i da znamo u kom pravcu treba da idemo. Nama treba „baza znanja“ koju bismo koristili za istraživanja!
Umesto zaključka – arhitektura moderne je svojevrsna savremena baština, ali se nedovoljno analizira. Šta mislite, zbog čega je tako?
Mi smo društvo koje gleda da sa svakom promenom vlasti zatrpa prethodne vrednosti, a da ne pominjemo ideologije koje se, takođe, menjaju. Ako govorim o arhitekturi, trebalo bismo da shvatimo da to što je postojalo u prošlosti ima vrednost i zbog toga treba da razmišljamo o nadovezivanju, o građenju kontinuiteta, a ne o kontriranju i rušenju. Mislim da smo kao društvo imali jasniju viziju savremenosti 70-ih godina prošlog veka nego danas. Doduše, i komunizam je napravio ozbiljan razdor u svim porama života i stvorio jedan od najozbilnjijih diskontinuiteta u našoj istoriji. Stoga je razumljivo da se na taj period ne gleda blagonaklono. Ali ako otklonimo sve zamke ideologije i druge diskutabilne teme, nepobitno govorimo o najproduktivnijem periodu urbanističkog i arhitektonskog delovanja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Danas bi bilo dobro da očuvamo to šta imamo, ali da pri tome ne maštamo da će se to vreme ponoviti. Sada je doba tranzicije kada država gubi ulogu investitora i tu ulogu preuzimaju individue i različite privatne kompanije. Menjaju se forma i veličina investicija. Na arhitektama je da se prilagode, međusobno konsoliduju i prihvate očigledno drugačije principe rada. Moramo da shvatimo da smo u ovom sistemu uglavnom više prepušteni sebi i da smo mi oni koji treba da se bore za profesiju, a ne da očekujemo od drugih da brinu o nama.
www.instagram.com/archphoto.reljai
PROČITAJTE I: kulturno-naslede-i-urbana-kultura, dubravka-dukanovic-volim-rezultat-rada, mlada-balkanska-arhitektura, promocija-pesacke-zone-u-starim-gradskim-jezgrima, festival-ulicnih-sviraca-u-istorijskom-gradu, https://korzoportal.com/vuk-vuckovic-vesele-slike-grada