0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Radmila Šehić je, moglo bi se reći dvojna ličnost – lekarka i pesnikinja. U ordinaciji beogradske Hitne pomoći kao lekarka specijalista radi 33 godine i osmehom dočekuje pacijente, a u pesmama piše o ljubavi, radosti, lepoti. Lekarski poziv joj je pomogao da iskaže  najtananije iz duše. Piše s ogromnom radošću.  „To nazivam i sitošću, toliko volim kada nešto dobro napišem, imam utisak da se malo i podgojim.“ Nedavno je u Beogradu promovisana njena  šesta knjigu pesama za decu „I dlan im za uzlet dam“. Predsednica je Udruženja lekara pisaca „Vidar“.

Radmila prva slika

Radmila Šehić

„Kad mi se radi, radim, kakva sve čuda znam…pticama kuće gradim i dlan im za uzlet dam.“

Radmila Šehić: Mnogo je lekara koji se bave umetnošću, a ja uglavnom kontaktiram sa onima koji pišu, većina su prozni pisci, pišu romane, pripovetke, eseje, aforizme, to je veoma bogat književni život uz onu regularnu profesiju. Puno lekara je sa tim istančanim darom za umetnost, verovatno zato što su izabrali profesiju unutar koje mogu da ispolje to svoje biće koje je prefinjeno. Dobar deo lekara već samim bavljenjem čovekom, problemima koje ima u svakodnevnom životu, ali i njegovom srećom, radošću ozdravljenja, e, iz lekara tada isplivaju najtananija osećanja, a neki od nas to stave na papir i od toga bude nešto za buduća pokolenja. Divno je to što ti lekari imaju dugo književno iskustvo, nisu u poslu amateri, niti se bave time iz rekreacije, razonode , nego je to da kažem njihov drugi stvaran posao. Mnogi su dugogodišnji članovi nekih drugih udruženja i klubova, a naše Udruženje ne isključuje ni takvo angažovanje. Mi se podržavamo, pomažemo, oni nas bodre, jer su druga udruženja starija od našeg, mi polako stasavamo.

Govori i o tome da joj poetski duh pomaže u poslu, u ambulanti gde se sreće sa mnogim mukama, tegobama, nesrećama.

„Šijem ružu od krpica, neće da miriše. Sastavljam je od staklića, al’neće da diše….Sve tražeći pravu retkost stadoh usred bašte, pa osetih u grudima da mi ruža rast.“

Radmila Šehić: Pesme mi pomažu da amortizujem sve ono što mi se predstavi kao problem, nečiji bol, muka, patnja , a taj neko ko je došao kod mene već je na putu da ima saveznika, prepozna nekoga pred kojim će da provali sve ono što ga muči. Ako kod lekara prepoznate dobrotu, razumevanje, saosećanje u tegobama, biće vam već bolje, a drugo, ja se držim one stare izreke: rana koja se zatvara i zagnoji se, a neko ko se otvori i kaže šta ga muči, već smo na putu pročišćenja. Svaka bolest je u stvari stanje duha i treba bodriti osobu da bismo stigli do cilja – kvalitetnijeg života.

Volite, volite i volite i bićete zdravi, današnji svet opsednut je materijalnim, ali ljubav ne morate da kupujete, ne prodaje se na tezgi, ni u apoteci, ona postoji i samo je treba udahnuti. Ljubav je način isceljenja, podizanja iz bolesti, iz teških životnih prepreka i problema.

Život je sam po sebi izazov i nama je data mogućnost da se borimo sa svim mogućima izazovima koji su pred nama, a sigurno oružje u borbi protiv nevolje i zla je ljubav. Na sreću družim se i pronalazim ljude koji znaju šta je sreća, prepoznajemo se. Svaki čovek ima taj dar, ali je važno da se u čoveku  pokrene. Znate, kad bacite klicu ljubavi negde na neko mesto mala je verovatnoća da neće da nikne osim ako je neplodno tlo. Valja pokušati, dobro postoji u svakom čoveku kao i ono loše, ali je pitanje šta nadjača i šta vodi čoveka kroz put koji je prilično kratak u odnosu na dva fizička nepostojanja.

Radmila druga slika

Gde pronalazi klicu ljubavi?

Radmila Šehić: Pronalazim je u prirodi, okruženju. Zahvalna sam iskreno što sam se rodila i što postojim, zahvalna sam za sve što mi se u životu desilo makar i ružno, pa i najlepše, za sve što sam morala da prođem, zahvalna sam na poverenju što mi je ukazano da to mogu da prođem i da pritom zadržim nešto štoje ljudsko, što je humano i što je nama svima potrebno. Za početak je dovoljno što se probudim, što je život tu, teče. Za mene je to dovoljan razlog da čovek isplivava iz problema. Zamislite tek kada se ustane bez bolova, bez tegoba, ljudi zaboravljaju te lepe trenutke, da mogu da ustanu, da prošetaju, da dodirnu stablo, da dodirnu cvet. Lepota je svuda oko nas. Volela bih da svi to u životu prepoznaju, da se ne plaše života. Ljudi se plaše života, ne plaše se smrti, plaše se života jer su zamenili tezu. Zbog toga gaje osećaje strepnje, straha, negativnih misli i osećanja, nepoverenja. Sve to daje tamnu nijansu, boji život zagasitim bojama, a toliko je lepote oko nas. Zatim, sve se nekako materijalizovalo, svelo se na plati-dobićeš. Zaboravlja se na ono: čini dobro, vratiće ti se. Ali ne u smislu da ja sad čekam da mi se to dobro vrati zato što sam učinila dobro, to je zakon koji je nezamenljiv.

Piše za decu, ali je to, kako kaže, više paravan, jer se iza svakog čoveka krije dete.

„Kada letiš, prizemi se. Kad ulaziš, gledaj vrata. Onog što te tapše, hvali, ne menjaj za druga, brata.“

Radmila Šehić: To je bio moj cilj od početka, moje pesme posvećene su svakom čoveku i buđenju dečjeg lika u svakoj osobi. Želja mi je da se obratim onom najsjajnijem, najčistijem u čoveku, a pri tom se svakako obraćami biološkoj deci, obraćam se svima jer je to način da se neke stvari ako je ikako moguće poprave, ili ako ne ono bar da se umire i omoguće budućim generacijama život koji podrazumeva ljubav, koji podrazumeva veru u život, veru u nešto što je zaista postojeće i ono što je veoma važno da nauče da praštaju i da ne uzimaju sve zdravo za gotovo. Pogotovo da ne uzimaju sve za zlo.

Ljudi koji su pozitivni, koji imaju zdrav odnos prema životu, koji su u svojoj prirodi takvi da su pomireni sa samim sobom, takve osobe i najteže bolesti lakše podnose i pobeđuju, manje pate. U medicini je naučno dokazano da najbezazlenije bolesti odnesu čoveka prosto zato što je osoba zatvorila sve svoje prozore. U čoveku se loše misli, osećanja, dela nakupe, kao kad ne provetravate prostoriju i u njoj nema svetla ni vazduha. Ima ljudi koji su kolekcionari lošeg, a ima onih koji su pozitivni ili se trude da budu. Nismo svi isti. Oni koji imaju pozitivnog u sebi morali bi u kontaktu sa onima koji su gorki, razočarani, nemoćni, da pokušaju da malo te pozitivnosti i dobrote prenesu na njih. Onaj ko ima viška, neka da onome ko je u manjku.

Radmila treca slika

Radmila Šehić

Vaše pesme podstiču na dobrotu, na ljubav, na radost.

Radmila Šehić: Da. Najnoviju pesmaricu koja ima 112 pesama, pisala sam je četiri godine. Neko bi rekao 112 pesama se iščita za sat vremena, a pisali ste je četiri godine. Za te četiri godine sve ono što je u meni bilo svetlo, čisto, obojeno ubrizgala sam u te pesme i nesebično ih nudim svakome ko želi da ih pročita. Pri tom i ako ih pročita u sat vremena, neka se uvek vrati na tekstove i svaki sledeći put videće da su nešto propustili. I zato se radujem što mi je data mogućnost da nešto što osećam, a što je dragoceno, mogu sa drugima da podelim. Ljudi uzvraćaju, naročito deca. Deca neke stvari iz knjige ne mogu da shvate odmah, ima tu nekih izraza koji su zaista, rekla bih i za starije teško tumačivi, tek kasnije se uklope i nađu svoje mesto, naknadno shvate šta je pisac hteo da kaže. A zapravo pisac je hteo da kaže ono što je neko želeo da prepozna u tome. Deca me podržavaju, ona prepoznaju emociju, taj energetski potencijal i to je ono što mi je veoma drago. Osećaju sigurnost u mom društvo, a bogami i ja u njihovom. Pesme mogu da leče dušu u to sam više nego sigurna. Svaka pesma je recept za nešto što čoveka muči. I ko želi ovu recepturu, pesme su uputstva kako da ulepšate život, kako da prođete kroz život bez puno rana i kako da spavate na jastuku bez trnja. Svaka pesma ima svoje značenje,ne oduzima puno vremena, a pri tom se napojite nektarom. Moja poslednja promocija je bila u Centru za kulturu Rakovica. Bilo mi je zadovljstvo kad sam primetila da deca bukvalno nadiru iz svih pravaca. To me je podstaklo, verovali ili ne, pa sam istog dana napisala prvi lančić moje nove zbirke. Eto šta znači podsticaj.

Da li je ovo vreme pesnika, ili je pesnika sve manje?

„Poručuje papir neispisan, beo, da dobroga pisca davno nije sreo. Uzalud su silne posečene šume, kad samo poneko izmaštati ume. Ako to što tvrdi baš istina nije, što su korpe pune zgužvane hartije?“

Radmila Šehić: Sve ih je manje. Prosto nisu stimulisani u smislu prepoznavanja njihovog dara. Ja sam imala dosta problema sa nalaženjem izdavača koga bi interesovalo da tako nešto objavi i stane iza nekog teksta. Više se forsiraju prozni pisci, mi pesnici smo kao voajeri koji vole da zaviruju u nečije živote i prate nečije drame, sudbine. U poeziji se zapravo odvija monolog, govori pesnik svoje unutrašnje previranje, i svoj unutrašnji život predstavlja. Lako ga prepoznate po tome kako piše znate kakav je čovek i s kim imate posla, što sa proznim piscima nije baš moguće. A ako se već tako ogoli onda to nije zanimljivo, naročito ne u današnje vreme, jer poeziju treba razumeti, za poeziju treba imati mir, strpljenje za čitanje. Ljudi danas pročitaju dve tri pesme i odlože knjigu, dovoljno im je. To nije razlog da pesnici prestanu da pevaju i da na taj način obogaćuju živote i drugim ljudima. Kada pišem pomislim da li je ovo pravo vreme da nešto kažem. Pitam se da nisam možda poranila sa nekim izjavama o sebi, emociji, duhu, a onda kažem da je pesničko vreme uvek dobro, šta god da se dešava svako vreme za pesnika je idelano. Baš sam na promociji ove šeste zbirke pesama rekla da sam zahvalna svom suprugu koji me je bodrio u momentima kada sam pomišljala da u svetu poezije nemam šta da tražim misleći da ono što napišem može odmah da se odloži jer je zainteresovanost prilično slaba. Ali kasnije kad sretnem decu ili odrasle koji prigrle knjigu kao najveću dragocenost, kao vruć hleb, vidim da sam bila u krivu i da to što radim ima smisla, jer to su oni koji će proneti dalje ono što je izniklo iz mene, a ja se nadam da je lekovito, dobro.“

Sa suprugom, doktorom Seadom Šehićem korača kroz život već 40 godina.

„Trči, trči ne zastaj! Vidi svetlo. Pod njim sena. Ako padneš, nije strašno ogulićeš tek kolena.“

Radmila Šehić: To podrazumeva ne samo radosne događaje nego deljenje svega što život nosi. U svemu tome postoji jedno ojačanje koje bih savetovala da pronađe svakoj mladoj osobi: ako nađu nekog koga zavole, da tu ljubav neguju, da ne traže mane, da ne traže nešto što će da bude uzrok razdoru, nego da traže vrline. Ljubav koja ljude povezuje treba da se neguje i onda ona ojača. U životu se danas sve nekako površno shvata, brže se sve dešava pa nemamo vremena za puštanje dubokog korenja, nego su sve korenčići koji se lako kidaju. A ljubav nema dimenziju površnosti! Ljubavi su svakako različite, ali generalno ljubav bi trebalo da obuhvati sve što postoji, što je živo, što se kreće, međutim, i ono što je rukom stvoreno kao nečije delo. Čovek koji iz srca, iz dubine duše voli ljude, voli sve što je oko njega, može da se nada da će udobno da prođe kroz život, ne mislim na neku materijalnu udobnost, već na duhovnu, na jedno oplemenjivanje, na radovanje životu.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

PROČITAJTE I: vikend-prica-drvoredmarta-kis-butterer-zena-umetnostintervju-kosta-pesevski-scenarista-pisacko-je-rekao-pesmajasminka-petrovic-leto-kada-sam-naucila-da-letim

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *