0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Predrag Peđa Vranešević je po obrazovanju arhitekta, u javnosti najviše poznat kao rok muzičar; on je i konceptualni umetnik, kompozitor muzike za 200 filmova, glumac, sineasta, autor rok opere, no među blistavim činjenicama u njegovoj biografiji je ta da je jedan od najplodnijih stvaralaca pozorišne muzike. Studiju „Ulaz slobodan. Pozorišna muzika Predraga Vraneševića“ napisali su Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik. Peđa Vranešević govori za korzoportal o svom životu koji čini muzika.

unnamed

Peđa Vranešević                                                      Foto: Jovan Milinov

Pre četiri decenije Predrag Vranešević uskače punim srcem u vrtlog teatra iz kog još nije izronio. U njegovom bogatom životopisu je više od stotinu predstava za koje je komponovao muziku, bar hiljadu proba, kako je sam izračunao, žudnja, kaže, i ljubav za pozorište. A pozorište je muzika, kaže umetnik kojem su igra i teatralnost opredelili i životni stil.

Pre svega bih želeo da se zahvalim  Želimiru Žilniku što me je uveo u taj pozorišni svet. To je bilo kada je pao u političku nemilost i više nije smeo da snima filmove. Otišli smo 1974. u Nemačku da u Kameršpile teatru probamo da postavimo Gastarbajter operu. Nismo uspeli, ali smo uspeli da je postavimo – ja mislim 1976, međutim pozorišni kritičar Dejan Penčić Poljanski  ima tačan datum: 24. januar 1977.

Kasnila je scenografija! Dao sam osnovne nacrte kako je to trebalo da izgleda,  međutim, toliko sam se bavio muzikom, da je na kraju taj posao pripao mojoj ženi Nini. Predstava je u potpunosti podelila kritiku, ali publike je bilo, publika je volela predstavu, imao sam i takozvane standing ovations na premijeri, izlazio sam i izlazio, poklanjao se, a ujak Žilnikov, Milenko Šuvaković, stari pozorišni lisac koji je osnovao Sterijino pozorje, rekao mi je – E, to si sad doživeo i nikad više, u pozorištu se kompozitor ne zove na bis.

Tako sam ja na velika vrata grunuo! Odmah su me angažovali  i Dimitrije Đurković i Dejan Mijač. Sedamdeset sedme sam, znači, već radio sa Mitom Đurkovićem Smrt trgovačkog putnika. Dejan Penčić Poljanski misli da je `76. bila predstava Cic na Stražilovu. Kad je on to mogao da gleda, kad je `77. izašla Gastarbajter opera? A ja sam do tada bio a-no-ni-mus za pozorišnu muziku!  Tek `78. je izašao prvi singl Laboratorije zvuka (pre toga imao je dva benda, The Best Nothing i MED, prim. A.R) Nisam bio poznata ličnost, znali su me samo kao filmskog kompozitora. Ali više verujem Dejanu koji je među retkima gledao skoro svih sto pozorišnih predstava.

DSCN1668Predrag Peđa Vranešević, septembar 2015.

 Studija Ulaz slobodan o pozorišnom radu Predraga Vraneševića nije tek suma podataka (mada su u dodatku u  knjizi nabrojane sve predstave na kojima je radio), već više priča o jednom kreativnom životu, smeštena tamo gde priče i nastaju – u pozorište. Bogata je autobiografskim minijaturama, iskazima u kojima Predrag Vranešević otkriva taj pozorišni svet i njegove aktere iznutra, udahnjujući mu time život. I upravo su te minijature, te dodirne tačke života i stvaralaštva –  najzanimljivije. Detalji bez kojih bi jedna stvaralačka biografija bila tek slučajnost, visokoparan dar, a ne posvećen i težak rad.

Nije bilo lako! Jako sam malo spavao. Zato sam i otišao iz Urbanističkog zavoda. Ponekad, jedino vreme kad sam spavao bilo je u autobusu do Beograda i iz Beograda. Dolazio bih na posao, s posla sedao u autobus i išao za Beograd, tamo – kafa, konjak, kafa, konjak, montaža filma, do ujutro, a ujutro u pet prvi autobus, natrag na posao u sedam i taj sat i po, dva, dva puta dnevno – to je oko četiri sata spavanja.

Davno je bilo, možda kad sam radio U agoniji sa Vidom Ognjenović, došli su novinari i pitali me zašto Laboratorija tako retko izdaje albume i zašto nas nema više na estradi. A ja sam odgovorio rečenicom koju sad ponavljam – I u pozorištu, naravno, ima probisveta, ali u poređenju sa estradom… šta vi mislite, kad bih ja ponovo čitao „U agoniji“? Ne bih nikad! A ovako sam, radeći u pozorištu, morao da je pročitam pet, šest puta, da shvatim likove, da razgovaram sa jednom, pre svega književnicom, pa rediteljkom, pa i diplomatom na posletku, jednom izuzetno obrazovanom ženom, britkog uma, energičnom. Meni to niko ne može da oduzme. Te razgovore sa Mijačem, sa Vidom,  sa Dušanom Jovanovićem, sa Paolom Mađelijem s kojim sam se družio i mimo pozorišta, radili smo samo jednu predstavu…

Tad kad sam živeo u Beogradu sa Marinom Čuturilo, scenografkinjom, radio sam najviše predstava. Izbrojali smo, Jovan Ćirilov je 14 godina bio upravnik JDP, a ja sam tad uradio 13 predstava,  od `86, od Seoba, pa do devedeset i neke, kad sam prestao da radim. Dolaskom Miloševića na vlast povukao sam se iz javnog života. Ostao sam veran jedino Vidi Ognjenović, Mijaču i Dušanu Petroviću, ljudima do kojih mi je stalo. Mislim da sa Žagom (pozorišni reditelj Branislav Mićunović, prim.A.R) posle devedesete nisam radio. Nisam želeo da kulturnim dešavanjima dajem legitimitet tom sistemu.Sa Vidom sam uradio 15 predstava, a sa Mijačem 13. Ima i jedna predstava u Malom pozorištu Duško Radović kojoj se ne sećam naslova, tako da sam sa Vidom ipak radio 16. Tako da je Vida u prednosti.

Ali rad sa Dejanom Mijačem bio je dramatičniji?!

Golubnjača je toliko razrađena, a oko nje su i dalje podeljeni stavovi. Ja mislim da to nije bio kamen temeljac srpskog nacionalizma. Kad već zalazimo u tu temu, citirao bih svog vršnjaka Mitu Boarova, novinara, koji se bavi ekonomskim temama, ali ga u životu zapravo interesuje istorija. On je jednom jako lepo rekao da je izvorište srpskog nacionalizma u Vojvodini, pre svega u Novom Sadu. Mislim da jeste tako, pa ko je 1804. naoružavao ustanike i podsticao ih? Vojvođani, prečani! Mi, Vojvođani! Tako da je ta priča kako je Jovan Radulović doneo srpski nacionalizam u Beograd  potpuno besmislena. Tinjao je oduvek. Moj otac je bio levičar i on je za svoje kolege na Filozofskom fakultetu, sa književnosti ili istorije na kojoj je radio, govorio – svi su oni građanski intelektualci. Kad je došao Milošević pale su maske, ispostavilo se da oni nisu nikakvi građani, već da su velikosrpski šovinisti. Da im na glavi nije šešir, već šajkača. To je prazna priča, to da smo mi Vojvođani posebni. Mi smo to izmislili i Jaša Tomić koji je ubio Mišu Dimitrijevića. Zbog Golubnjače mi i danas neki zameraju, a ja i mislim da je to projugoslovenska, a ne velikosrpska predstava.

unnamed (1)Peđa Vranešević                                                                                                                                Foto: Jovan Milinov  

Predrag Vranešević otkriva tajne zanata, muke profesije, izvore ideja, ne živi u zatvorenom svetu svoje muzike, već u živom svetu pozorišta, gde je svaki rad – avantura.

Mogu da vam ispričam anegdotu koja nije vezana za moju predstavu, već, mislim, za Voju Brajovića, a priča se i za Laneta Gutovića. U nekoj predstavi je Voja Brajović trebalo da nosi kofer. Dođe, zgrabi kofer i onda ide, glumi i mlatara njime, pošto je kofer prazan. I Lane, kakav je, dogovori se sa scenskim radnicima – u pozorištu imaju oni tegovi koji drže zavese – i rekviziteri napune kofer tim tegovima, iznesu ga i stave na scenu, u mraku, dok grmi muzika; kad se svetla upališe, Voja izađe i proba da digne kofer, al ne može ni da ga digne, a ne da ga nosi, nego ga vuče po sceni i govori tekst.

To vam kažem, pozorište je neponovljivo! Negde sam već rekao, morao sam da radim poslednju predstavu Nema zemlja bez Želimira Žilnika. Njega sam nagovarao godinama, od dvehiljadite, posle čuvenog 5. oktobra, sad vidimo da to nije bilo ništa, ali je tada izgledalo kao da će stvari da se promene, da to revitalizujemo. Neće, kaže – Ja pozorište ne volim. On je iz nužde tu radio, u pozorištu su ga puštali da radi, to vidi 300, 400 ljudi. A film… to su hiljade. A i partiji je tada malo popustila pažnja u pozorištu, glavni ideolog CKSKJ  je odgledao predstavu  Gastarbajter opera, svi su gledali u njega šta će da kaže, a on je klimnuo glavom,  to je značilo – može da ide, vidimo da tu ima svašta, ali puštamo.

Danas ni ne postoje cenzori, a cenzori su odlični. Parafraziraću Danila Kiša koji je kazao da je – istočnoevropska, posebno ruska literatura mnogo jača od zapadne, zato što postoji cenzura, odnosno autocenzura: sami autori znaju da to o čemu pišu opasno. I onda moraju da traže metafore i alegorije. To ih tera da budu promišljeniji, oštroumniji, da zaobiđu, da ih cenzura ne prepozna. Tako da nisu stvari uvek jednoznačne, niti su sve ulice jednosmerne. Nemam ništa protiv cenzure, odlična je kad postoji! Onda imaš protiv čega da se boriš!

Poslednja velika predstava koju je radio Predrag Vranešević bila je autorska rok opera Nema zemlja.

Nema zemlja je trebalo da bude izvedena na Sterijinom pozorju 2012. godine, selektorka Ksenija Radulović je htela da radnički bunt bude tema festivala. Nema zemlja ipak nije bila u programu, a te godine nagrađena  je predstava koja ni selektorki nije bila među boljima. Ne bih sad opanjkavao beogradsku kuhinju. Nama su ponudili prateći program, neki kasni termin u ponoć. U dvanaest sati noću na Sterijinom pozorju svi su već otišli da piju i razgovaraju, ko će da gleda predstavu! A drugo, nismo mogli da se složimo oko para. Trebalo je da se donese dodatna rasveta, dodatno ozvučenje, da ima devet učesnika, da moja ćerka dođe iz Nemačke. Sterijino pozorje nije imalo tih dve hiljade evra!?

Inače, radim stalno. Sad imam dva instrumentalna CD-a eklektične prirode, `ajde da je nazovemo minimalističke muzike, inače ne volim da koristim taj termin, biće to Eklektika 1 i Eklektika 2, a spremam i jedno iznenađenje sa vokalima, moje kompozicije od ranije, od pre 20, 30 godina, koje nikad nisu snimljene.

Ništa od dokumentacije ne čuvam! Veliki trud koji smo Ira, Živko i ja uložili da skupimo koliko se moglo, posvetio sam preminulom bratu Bati, Mladenu Vraneševiću, sa kojim sam dugo radio i stvarao, toliko da su i upućeniji ostajali u dilemi ko je Peđa, ko je Bata... Ja ništa nisam imao. Trake su mi propale, u studiju je poplava zbrisala skoro sve, u JDP je bio požar, posebno mi je žao muzike iz Seoba. Nešto je sačuvano u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, ali mi je najviše pomogao Dušan Jovanović, tonac iz SNP-a da sakupim snimke, a nekim čudom ostala je Mimi, pesma koja je otvarala predstavu U agoniji. Dušan mi je našao dokumetaciju i muziku za niz predstava koje sam radio u SNP –u. Rekao mi je da sam imao sreću, jer sam jedini radio na profesionalnim magnetofonskim trakama na najvećoj, profesionalnoj brzini, pa su se održale. Na običnim trakama oljušti se fero oksid, pa propadaju. Tako je nastao taj DVD koji ide uz knjigu Ulaz slobodan i sadrži 50 video numera iz 18 pozorišnih predstava koje sam sam ili u saradnji sa Batom radio. Inače, sve ode u zaborav. Zapamtio sam rečenicu koju je u recenziji za knjigu u Vremenu napisao Saša Rakezić. Kaže otprilike –  Ova knjiga je dragocena, jer je iskorak protiv zaborava, a to nam pomaže da uspostavimo samopoštovanje.

Aleksandra Rajić

PROČITAJTE Izelimir-zilnik,zvonko-makoviclaslo-vegelvelid-dekic

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *