0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Najnovija izložba koju potpisuje Ljubomir Vučinić bila je u novosadskoj “Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića” (oktobar/novembar 2016). Vizuelno i sadržajno naslov je komplikovan na prvi pogled: Contemporary/Atemporal, Jazz Baroque. Šta je savremeno, šta bezvremeno? Kakve veze imaju džez i barok? Ko je ovaj umetnik sofisticiranog izgleda, kao univerzitetski profesor čemu uči studente, gde pronalazi uporišta, ko su mu bili uzori, kako se obreo na polju umetnosti, čemu stremi? Lagodno je odgovarao na pitanja uz opasku da je ekstrovertan te da shodno tome voli i da priređuje izložbe.

dscn3477

Ljubomir Vučinić u novosadskoj Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića izložio je pretežno velika platna, ali i crteže. Opus obuhvata njegovih 25 godina likovnog stvaralaštva. To je i bio povod za intervju.

dscn3671Katalog izložbe u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, 2016.

O poimanju zajedničkih konotacija džeza i baroka.

Džez je moja fascinacija. Slušam savremeni džez koji je nastao posle Majlsa Dejvisa. Možda je nespojivo da ovu muziku povezujem sa baroknim slikarstvom koje nastaje krajem 17. veka i nastavlja se u 18. veku, ali kad pogledate barokne slike one uvek streme prema visini, ka uznosu, tako je i kod mojih slika. Izuzeo sam horizontalu i energiji sam usmerio putanji ka gore – to je ta “džez veza”. Opisno – u džezu je jako bitan bas, to je u baroku tama, ritam sekcija je u baroku taj vrtoglavi malo uvrnuti tok na gore, a solo – u džezu duvački instrument, na mojoj slici to je obojeni akcenat. Ove slike zgusnute su u tamno plavu boju koja prelazi u crno ljubičastu, a onda izviru crveni akcenti. To je moja likovna priča.

Od sadašnjosti idemo ka prošlosti. Ljubomir Vučinić ne spade u priču “talenat od malih nogu”. Da je znao matematiku, bio bi arhitekta. Ali putevi su nepredvidivi, time i zanimljiviji. Kako se postaje Umetnik?

Nisam se opredelio za umetničko stvaralaštvo nekim ustaljenim putem. Bavim se i pedagogijom, predajem na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i često razgovaram sa studentima o tome zbog čega su se odlučili da za ove studije. Tako da o tome “kako se postaje umetnik” mogu da promišljam ne samo iz svog aspekta, nego i iz njihovog. Moglo bi se reći da je prva pozicija minimalni talenat. On nije dominantan, već je samo uvod ka umetničkom stvaralaštvu koje se tek kasnije unapređuje, izgrađuje. U mom slučaju do umetničkog stvaralaštva sam došao posrednim putem, nisam od malih nogu samo crtao, niti sam razmišljao da ću se ikada baviti slikarstvom i likovnom umetnošću. Moj otac je bio građevinski inženjer i uz njega sam upoznao značajne novosadske arhitekte. Natko Marinčić je onaj koga smatram za svog prvog učitelja crtanja, likovnosti. Spremao sam se za prijemni ispit na Arhitektonskom fakulteta u Beogradu i Natko me je učio perpektivnom crtežu, poziciji crteža i sličnom. Bio je to kompleksan prijemni – jedan deo bila je matematika, drugi likovnost. Prvi mi je slabo išao, taj drugi – fenomenalno. Zatim me je otac odveo u atelje kod Miće Mihajlovića na Petrovaradinskoj tvrđavi. To je bio značajan momenat! Tamo sam osetio atmosferu ateljea, miris boje i neku neobjašnjivu unutrašnju vibraciju… I tako sam spremajući se za arhitekturu sve više počinjao da se bavim likovnom umetnošću. U jednom trenutku sam shvatio da je to ono što me interesuje, a ne onaj tehnički, utilitarni deo. Tako sam se opredelo za čisti umetnički istraživački rad.

dscn3485

Umetnička istraživanja počeo je na muzičkom polju. Život s džezom, život uz džez!

Nisam crtkao od malih nogu, kako se to kaže. Moja prva interesovanja vezana za umetničko stvaralaštvo počela su od muzike. Kreativni umetnički izraz je bio faza kada sam iz pop rok fazona počeo da ulazim u deo britanskog art roka, britanskog istraživačkog roka koji nije bio popularna muzika. To je bio značajan period krajem 60-ih godina i početkom 70-te. Bio sam u malom zaostatku , uostalom kao društvo smo kasnili u svemu, sve je kod nas dolazilo sa desetak godina zakašnjenja. E, u fazi britanskog roka posle hard roka, kada on postaje istraživački ozbiljan i mic po mic dolazi do onoga što je džez rok, počeo sam da živim sa džezom. Danas je to na mojim slikama.

Od crteža do slike! Geneza se nazire do danas. Veliki formati obavijeni su fluidom prethodnih malih zapisa.

To je moj logičan put. Crtež je fundamentalna disciplina bez koje se ne može ni u implementacijama digitalnih transfera. I dan danas kada se rade neke animacije sve počinje od fundamentalnog, baznog izvornog crtanja. Crtež je ono za šta sam dnevno vezan, crtam da bih se oslobodio tenzije, radi relaksacije, nekada  jer sam nečim fasciniran. Posle studija na Akademiji dugo sam se bavio istraživanjem crteža i to je ostalo do danas. Na ovoj izložbi sam hteo da se vidi geneza – ustvari, kako slike velikog, reprezentativnog formata nastaju iz mog malog dodira sa hartijom, iz malog zapisa, iz nečega što nema velikih pretenzija, pa se ti nepretenciozni mali fluidi postepeno kondenzuju, pretvaraju u nešto što treba da bude veće, reprezentativno što slika i treba da bude.

dscn3497

Ljubomir Vučinić je profesor na novosadskoj Akademiji umetnosti. Čemu uči studente?

Na Akademiji predajem Crtež. Jako mi je to drago, to volim, jer imam konekciju sa svim grupama –  sa studentima novih likovnih medija, fotografima, dizajnerima, kao i sa onima sa svih likovnih grupa. Uvek im kažem da je crtež ono što je najbrže, najednostavnije, a s druge strane najeksplicitnije i da njime treba da se bave kako bi lakše došli do onoga što je krajnje reprezentativan format  i što će biti urađeno u određenom mediju, ili u određenom umetničkom izrazu. S obzirom da je na novosadskoj Akademiji pedagoški program Crtanja vezan za sve četiri godine osnovnih studija,  polazimo od početka, kako bismo na trećoj i četvrtoj godini prešli na lični izraz budućeg autora – sadašnjeg studenta. U tom delu je moj pedagoški rad znatno osetljiviji, nije više ex katedra, dolazimo u direktnu komunikaciju “jedan na jedan”. To je   zahtevno za pedagoga, jer morate da iščitate šta su intencije studenta, da budete krajnje fleksibilni, da mu dozvolite da ostane na svom pravcu, u poetici koja možda uopšte nije ona kojom se vi bavite, da imate dozu tolerancije prema onome što je lični umetnički izraz i da mu u okviru svega toga date određenu podršku, neki “back up” svojih prethodnih znanja da li iz tehnologije, ili kako bi trebalo da se konstituiše u odnosu na realnost kulturnog modela u kome živimo.

Kako doživljava prazan prostor galerije u kojoj treba da izlaže? Postoji li strah od publike pred kojom će razotkriti svoje likovno stvaralaštvo, svoj lik, intimu?

Veoma volim izložbe. Volim da se bavim animacijom i preoblikovanjem praznog prostora u kome ću izložiti svoja dela. Po prirodi sam ekstrovertan, pa volim da izlažem i često izlažem. Za mene je najveće uzbuđenje upravo kad uđem u prazan prostor kako da ga preoblikujem, konfigurišem dam mu obeležje koje jeste lično, ali treba da se iščita i iz nečijeg drugog ugla, na novi način, a da sve to korespondira sa vremenom i prostorom u kome živimo.

Bojana Karavidić

PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granicesubotica-8-dezire-central-station-festivalkornelius-kardju-koncert-pored-prugesuburbium-javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenjavikend-prica-lidija-dejvis-jedenje-ribe-u-osamiandras-urban-what-is-europevolt-vitman-o-kapetane-mojkorzo-portal-postoji-godinu-dana

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *