Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Damir Zlatar Frey (1954) je pozorišni reditelj, dramski pisac, od pre nekoliko godina i romanopisac. Njegovo ime i delo poznato je na prostoru nekadašnje Jugoslavije, najviše u Hrvatskoj i Sloveniji. Trenutno radi Lorkinu “Krvavu svadbu” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osjeku. Došao je na kratko u Novi Sad na ovaj intervju uz posredovanje Ljiljane Kosanović koja je inicirala osnivanje CARPE LIBRUM – Klub čitalaca Damira Zlatara Freya u ovom gradu, zatim književno veče u gimnaziji u Sremskim Karlovcima posvećeno ovoj barokno raskošnoj umetničkoj ličnosti. Damir Zlatar Frey živi u Istri, daleko od svetlosti velegrada, iako suštinski pripada svetlostima pozornice, ne nužno pozorišnim.

DSCN4053Damir Zlatar Frey u Novom Sadu, 2017.

Za Novi Sad vezuju ga lepe uspomene, jedna umetnička kada je režirao “Bolero” na tada kultnoj,  avangardnoj Tribini mladih za Malo pozorje (sada INFANT, prim. B.K.) koje je bilo otvoreno za novu dramaturgiju, a druga za njegovog duhovnog učitelja Zorana Grujičića čije ime s poštovanjem izgovara – “Kad sam uspešno prošao njegovu metodu suočavanja sa sobom, počeo sam da pišem i nastao je moj prvi roman, autobiografski  “Kristalni kardinal”, kao odraz tog duhovnog čišćenja. Cio život sam na cesti, živio sam i živim od autorskih honorara,  išao sam iz projekta u projekat, bilo je više ponuda nego što sam mogao sve uraditi i… došao sam u stanje pregorelosti” – govori Damir Zlatar Frey s blagim osmehom. Za njega godine i vreme ne predstavljaju ključne kategorije, pa u intervjuu nemojte očekivati te odrednice.

Na život odgovara umetnošću, pre svega u teatru. Skala rada je široka.

Damir Zlatar Frey: U Sloveniji sam osnovao prvo privatno kazalište u Jugoslaviji, finansirali su ga, tada Republika Slovenija  i Grad Ljubljana značajnim sredstvima. Imali smo četiti produkcije godišnje, danas jedva dve uspijem ostvariti. Zahvalan sam Sloveniji. Tada sam došao iz škole u Kelnu, sva vrata u Zagrebu bila su mi zatvorena. Slao sam ponude širom države, nešto su odgovorili iz Rijeke, Maribora, Skoplja, ali me nisu htjeli, međutim, gospodin Lambert koji je bio ravnatelj u Celju rekao je da će mi dati svu potporu , on je pratio evropski teatar, znao je iz koje škole dolazim i predložio je da napravimo tamo plesni centar. Pokupio sam stvari i – došao. Danas je u Celju najači centar za suvremeni ples, zove se Plesni forum, tri je ansambla, to su sve moji učenici, a ja sam išao dalje… Kad smo se odvojili jedni od drugih u Jugoslaviji, radio sam intenzivno  u Sloveniji, Udinama,Trstu…

Oduševljeno se seća saradnje sa Beograđankama – balerinom Sonjom Vukićević i kompozitorkom Ksenijom Zečević, s neskrivenom, neugaslom strašću pominje slet koji su priredili za Titov rođendan, na stadionu u Beogradu , iako je on te godine već umro (1980, prim. B.K.).

Damir Zlatar Frey: Vrhunac je bio “Bolero” koji sam radio sa izuzetno markatnom osobom, balerinom Sonjom Vukićević. Da živi u Americi ne znam gde bi joj bio kraj, ceo svijet bi čuo o njoj. Pošto smo i onda bili mali kao država njen talenat je na žalost ostao među nama. Znači, nekih 70-ih godina 20. vijeka u Novom Sadu radio sam “Bolero”, taj čuveni uroboros (ouroboros, grčki:οὐροβόρος) koji smo posle adaptirali, prenijeli na stadion u Beograd za slet povodom Titovog rođendana i to je bila veličanstvena umetnička priredba. Radila je s nama i pokojna skladateljica Ksenija Zečevi, zaista fenomemenalna, tako je dobro sve muzički uklopila, Paolo Mađeli bio je reditelj. Ukratko, naša je bila priča, predstava o tome da će se sve promijeniti ako se ne umirimo, ako ne stanemo na loptu, no niko nije htio pristati čuti taj glas. Do danas je za mene ona značajna, ali to niko sada neće reći, ocijenjuju je samo kao sletsku priredbu, a to je bila najveća kazališna predstava koja je bila izvedena u Jugoslaviji. Bila je puna opreza i nosila atmosferu koja se dala mirisati u tom zadnjem sletu u Jugi. Kao da je bilo juče…

Kao koreografa zanimali su me veliki prostori, bili su izazov! Nije tada bilo baš u svakoj zemlji mogućnosti da se radi nešto tako masovno, veliko. Mi smo se kao mlada generacija trudili da moderniziramo sletove, da donesemo novi duh. Zaljubio sam se u taj posao. Neki oficiri su tada bili ponosni  što su dobili jednog mladog dečka, na neki način su bili ponosni da su me naučili sve te točke po stadionu i to mi je sve dosta značilo. Znao sam da bez njih ne bih mogao da ostvarim zamisao predstave, a njima se svidjelo kako sam radio sa tom omladinom koja me je voljela, kad me vide na stadionu sa nekom grupom da radim, oni drugi viču moje ime, mašu mi. I njima je to bila zabava. Jedan dio sleta je bio da sam svima u ruke stavio špigliće (ogledalca, prim. B.K) i na dati znak bi ih podigli i cio stadion je bljeskao.

DSCN4007

Uz pozorišnu režiju, pisanje dramskih tekstova, 2014.  napisao je prvi roman “Kristalni kardinal”, zatim drugi “Stanzia Grande”2016, oba u izdanju prestižne izdavačke kuće Fraktura. O temama koje ga zanimaju.

Damir Zlatar Frey: Tražili su me, godinama sam trčao na sve strane i pregorio sam. Prebrzo živimo. Mislim da treba malo da zastanemo, da se proanaliziramo. Zato nam služi knjiga. Moj prvi roman, autobiografski je, “Kristalni kardinal” bio je veliki uspijeh, maltene će biti rasprodan, već pričam sa nakladnikom o novom izdanju. Preveden je na slovenski jezik u najvećoj izdavačkoj kući u Sloveniji “Cankarjevoj založbi – Mladinska Knjiga”. Ljude zanima tema o gej populaciji, jer se o njoj malo priča, ili je prokleta, ili je kriva, neprihvatljiva je generalno rečeno. No, u trenutku kada ti se čini da si nerazumljiv,treba izdržati, ne odustati, jer moramo voljeti sebe. Živimo u takvim društvima u kojem nas nisu baš učili da volimo sebe, niti druge. Vidim kad počnem neki rad s afirmacijom, da ljudi ne znaju da je prime, zbune se, ne znaju uzvratiti, zahvaliti. I u školama se djeca tome ne uče, uče ih slovima, brojkama, zbirat i razbirat, ali  o tome da se treba ujutru probuditi i sebi reči – volim te, izgledaš malo umorno, ali volim te, i s tim krenuti drugome u susret, e, to ih ne uče.

Drugi roman “Stanzia Grande” priča je o ljubavi i smrti, uz ključno pitanje koje postavljam – “Da li je ljubav božji dar, ili satanina obmana?”. Ovde su junaci zapravo izgubljeni između ljubavi za koju tvrde da je zavjera i to je poenta romana koja se nazire iz prethodnog pitanja.  “Stanzia Grande” je romantična priča sa tim teškim pitanjem šta nas zapravo čeka. Ja vjerujem u vječni život, apsolutno. Vidim da je ovdje sve više tame, vjerojatno nas negdje čeka svjetlo. Shodno tome bilo bi moguće da proživljavama nešto što zovemo život, a zapravo život čeka  na nas, jer život je božanski dar u kome nema mučenja, krvi, suza, nema boli niti bolnih umiranja, nema strahova . U ljubavi nema strahova. To su teme koje me zanimaju. Možda se i ja pripremam otići. Da bih se bavio ovakvim pismom morao sam se osamiti. To je moje iskustvo i jako mi je tada lijepo. Uživam čuti sebe, čuti eho glasova, a da bih mogao na njih odgovoriti moram biti sam.

DSCN4049D.Z. Frey

Postoji li Obećana zemlja? Za Freya, postoji.

Damir Zlatar Frey: Ako bih trebalo da odaberem gde sam kompletna ličnost onda je to predeo između Gorice, Udine,  Trsta, Rijeke, Pule. To je moja Obećana zemlja, tamo se osećam kao kod kuće. Meni je najljepše što mi se može dogoditi u Umagu kada se šetam sa psom, ljudi me zaustavljaju, žele da im budem gost u kafiću, žele da mi pokažu da me poštuju, žele mi pokazati afirmaciju za života. Kada sam tamo došao osnovao sam Festival Zlatni lav, to je festival slobodnog teatra. Gradić Umag u srpnju se pretvara u veliki teatar koji ima renome u Istri, Hrvatskoj, sjevernoj Italiji, rekao bih i u Sloveniji. Svi žele doći na njega. Traje deset dana. Nastojim da  pozovem predstave iz bivše domovine, Jugoslavije. Bili su su iz Novog Sada i Újvidéki színház , jer je koncept festival konvivenca (suživot, prim. B.K.)  odnos manijne i većinskog naroda. Jedne godine zvao sam Tursku dramu iz Skoplja, već pomenuti Újvidéki színház, Talijansku dramu iz Rijeke. Izuzetno je kada se izmenjuju iskustva o tome kako žive manjinska kazališta.

Ko želi da razume jezik koji mu nije maternji, razumeće ga ukoliko to želi.

Damir Zlatar Frey: Ja bih to usporedio sa operom. Neki je gledaju i čitaju prevod, drugi se prepuštaju muzici, jer je univerzalna. Ljudi koji idu u teatar znaju šta je teatar, žive s teatrom i ne treba im prevodilac! Kad nismo otvoreni prema različitim jezičkim melodikama, onda nastupa nerazumijevanje jezika. U tom smislu mislim da kazalište može puno napraviti kako bi porušilo granice, čovjeku približilo neke stvar. Ali – treba ispružiti ruku.

DSCN4073

(prvi desno), D.Z. Frey, Vesna Farkaš, Teofil Pančić, Zoran Paunović, Biblioteka Karlovačke gimnazije

Književno veče posvećeno Damiru Zlataru Freyu održano je 20. februara 2017. u Karlovačkoj gimnaziji, u biblioteci, među knjigama koje vekovima šapuću onima koji ih otvore. O piscu su govorili Zoran Paunović i Teofil Pančić, moderatorka Vesna Farkaš. Delove iz romana čitali su maturanti Karlovačke gimnazije Jovan Vasiljević i Filip Kuzmanović. Violina: Mihal Budinski. Modernim jezikom rečeno, produkcija CARPE LIBRUM – Klub čitalaca Damira Zlatara Freya, uz dragocenu podršku Karlovačke gimnazije.

Bojana Karavidić

PROČITAJTE I:  damir-zlatar-frey-dobio-klub-citalacaistra-inspirit-ozivljavanja-povijesnih-dogadajainter-kulturalni-dijalog-jedini-put-ka-miru-i-tolerancijiintervju-zelimir-zilnik,

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *