0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Dugometražni dokumentarac “Maske”, čija je autorka i rediteljka Brankica Drašković, posvećen je Slobodanu Tišmi koji želeo to ili ne, već predstavlja svojevrsnu kulturnu baštinu Novog Sada. “On, zapravo, simbolizuje  one prave vrednosti koje su skrajnute u ovom spekatularizovanom društvu i surovom svetu u kome živimo”, kaže Draškovićeva za korzoportal.

 

DSCN1289

 

Zbog čega ste se opredelili za lik i delo Slobodana Tišme?

Svako ko je čuo za Slobodana Tišmu i došao u dodir sa pesmama, romanima ili bilo kojom drugom formom njegove umetničke prakse pretpostavljam da zna koliko je on značajna pojava ne samo za novosadsku kulturnu scenu već i mnogo šire. Autentičan je i samosvojan, teško ga je odrediti i to je ono što privlači. Zanimljivo je to njegovo umetničko kameleonstvo – prelazak iz jednog umetničkog prostora u drugi, narušavanje stereotipa i ta njegova stalna igra skrivanja i otkrivanja, kao i to što je od sopstvene egzistencije stvorio estetski fenomen.Fascinantna je i ta njegova svesno odabrana pozicija umetnika sa margine, ustvari ta pozicija slabog subjekta, koji je daleko od bilo kakve moći i van svih društvenih igara i konvencija. Odatle je crpeo sve svoje umetničke ideje i postavljao temeljna pitanja u književnosti i umetnosti. On pripada onoj malobrojnoj skupini ljudi koji svoj život nisu proveli u jurnjavi za materijalnim stvarima, živeo je poeziju i kroz svoju poetiku afirmisao najviše estetske i umetničke vrednosti. On, zapravo, simolizuje sve one prave vrednosti koje su skrajnute u ovom spekatularizovanom društvu i surovom svetu u kome živimo.

snimanjeTisma2_cr_cr

Sa snimanja filma Maske

 

Koliko ste u filmu Maske osvetlili i pisanu reč Slobodana Tišme?

To koliko sam osvetlila njegovu pisanu reč je možda pre pitanje za one koji su gledali film, a poznaju Tišmin književni opus.Preneti na film poetiku bilo čijeg stvaralaštva koje se bazira uglavnom na rečima je veoma zahtevno.To u filmu kažu i Aleksandar Davić i Sabolč Tolnai koji su ekranizovali njegova dela, prvi poemu Vrt kao to, a drugi Kralja šume. Prvobitna zamisao je bila da se snimi poetski dokumentarac sa igranim elementima, u kojima je trebalo da mi pomogne reditelj Miloš Pušić, ali budući da nisam raspolagala sa dovoljno finansijskih sredstava morala sam da promenim koncept.Osmišljavajući scenario svakako sam se trudila da pratim neke od najvažnijih motiva u njegovoj literaturi: okean kao metaforu univerzuma, drveće, automobil itd… Dokumentarac počinje i završava se scenom u kojoj on recituje Ničeovu Ponoćnu pesmu iz Zaratustre ispod krošnje trokrake topole na obali Dunava, jer, kako i sam kaže u filmu, predstavlja drvo života koje oslikava ceo univerzum. To drvo je njegovo duhovno skrovište, provodio je dosta vremena u njegovoj blizini, meditirao, skupljao energiju, a tu je napisao i svoju prvu knjigu Bluesdiary. Takođe, Tišma je istrajni šetač. Nečujnim korakom svakodnevno iskrsava na krivinama grada tragajući za sopstvenim užitkom. Tako da se i njegova šetnja ulicama Novog Sada, kao glavnoj pozornici zbivanja u njegovoj prozi, i susreti sa slučajnim prolaznicima i prijateljima u filmu prepliću sa fragmentima sećanja na njegove najvažnije umetničke aktivnosti i kombinuju sa arhivskim materijalom. Povezuju ih muzički pasaži pesama grupa Luna i La strada. Dakle, i sama dramaturška struktura filma je postavljena tako da nema nikakvu formalnu zaokruženost i celovitost kao ni njegovi literarni zapisi (počinju niotkuda i završavaju se iznenada).

Maske_foto3

Slobodan Tišma, Novi Sad

 

Šta su ključne reči filma Maske – za one koji ga nisu gledali, ali možda hoće, posle vaših objašnjenja? Dakle, Brankica Drašković preporučuje reči!

Okean, luna, šuma, šetnja, muzika, tišina, buka, nenametljivost, nevidljivost, margina, nežnost, snaga, radost, užitak, kontrakulturni antiheroj.

Koliko je važno govoriti o vremenu kada je počeo da dejstvuje Slobodan Tišma u Novom Sadu, kako bi mlađe generacije  uputili u svet koji nije uvek bio obojen rijaliti programima?

Možda bi najbolji odgovor na ovo pitanje bio komentar koji je na mom fejsbuk profilu ostavio jedan mlad i pametan čovek, inače moj bivši student Petar Subotin: Sinoć je na filmu bio Novi Sad, onaj Novi Sad o kojima i danas pričam ljudima kada me pitaju odakle sam. Mislim da to govori bolje i lepše o samom filmu, nego da na bilo koji način pričam o svom utisku. Ono što sam i Brankici rekao, jeste da sam gledajući film shvatio koliko ne znam, i koliko je ustvari taj Novi Sad imao neverovatne ljude i tako bogato poimanje sveta u kom su živeli. Toga danas više nema. Nažalost, mnogi mladi danas ne znaju da alternativna kultura ima duboke korene u ovom gradu, kao i da je veliki broj osobenih umetnika stvarao i još uvek stvara i hoda ovim kreativnim kontinentom. Pre nekog vremena na fakultetu kada sam sa studentima treće godine razgovarala o dokumentarnom filmu spomenula sam im reditelja Želimira Žilnika nisu znali ko je on, ali svi vrlo dobro znaju sve učesnike X faktora ili bilo koju estradnu zvezdu. To je poražavajuće.Mislim da je važno mladim ljudima govoriti o estetskim i umetničkim vrednostima koje simbolizujuTišma i umetnici slični njemu i opirati se na svaki način dominantnim obrascima tzv. kulture slavnih (celebrityculture) koja čini osnovu programskih karakteristika većine medijskih sadržajai vodi u banalizaciju kulture i života.

Maske_foto2

 

Koliko je vaš dokumentarni film anahron u odnosu na dokumentarce holivudskog tipa? Uostalom, i Slobodan Tišma je autentični marginalac, neprofitabilan, živi svoju  umetnost u gradu na obali reke i (samo) stvara!

Po osnovnoj vokaciji sam  novinarka, nisam rediteljka, te u tom smislu u startu nije moglo biti pomeranja bilo kakvih granica u filmskom izrazu, a još manje odmeravanja snage sa svetskim produkcijama dokumentaraca. Možda se mogao film obogatiti nekim dodatnim vizulenim elementima, animacijama i slično, ali za to realno nije bilo ni novca. Od Pokrajinskog sekreterijata za kulturu i informisanje sam dobila za film iznos od 400 hiljada dinara. Svako ko se bavi filmom zna koliko je to malo da se bilo šta napravi, a kamoli dugometražni dokumentarac. Ekipa okupljena oko filma je mnogo više prijateljski pomagala, nego što je mogla da bude adekvatno plaćena za svoj rad. Ja sam im beskrajno zahvalna i to mislim da je važno da spomenem. Mislim da film i ovako na margini produkcije dobro funkcioniše i da je u skladu sa pričom i Tišminom estetikom. On se inače dosta opirao bilo kakvom snimanju filma o njemu.Pristao je na minimalno učešće i uz napomenu da ne voli kad mu neko režira šta će da radi. Zato smo ga samo pratili u šetnji gradom primenjujući takozvani metod muhe na zidu koji označava dokumentarac snimljen kamerom bez uticaja na ponašanje aktera i razvoj događaja. Neuhvatljiv je u svakom smislu!

 

DSCN1302

Kadar iz filma „Maske“ 

Brankica Drašković nerado govori o sebi i svom  filmskom dokumentarističkom radu. Čini mi se da ta skromnost nije lažna oholost, kako se kaže. Za nju bi više važilo ono ćutim i radim. Odgovarajući diskurs za ovu mladu ženu koja nije sklona kompromisima.

Dušana Buzadžić

 

PROČITAJTE VIŠE NA:

https://vimeo.com

http://korzoportal.comi

 

 

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *