Branka Parlić na koncertu u Novom Sadu predviđenom za oktobar izvešće integralno 20 etida Filipa Glasa koje je kompozitor prvi put svirao krajem 2014. u Njujorku. Naša vodeća pijanistkinja muzike minimalizma godinama radi pod geslom “Nove Uši za Novu Muziku” Govori za korzoportal.
Prvi put vaš premijerni koncert izveden je proletos u Beogradu, ne u Novom Sadu kako ste do sada uobičavali. Bilo je to u okviru Ring Ring festivala. Program je bio baš ekskluzivan!
Premijerni program jeste bio uvek u Novom Sadu, a ove godine je, eto, bio u Beogradu na Kolarcu. Prva repriza zakazana je za 15. oktobar u novosadskoj Sinagogi. U Beogradu je bila neočekivano veliko interesovanje.
Ring Ring festival 2015.
Nas tri pijanistkinje Nada Kolundžija, mlada Novosađanka Nataša Penezić i ja izvele smo integralno 20 etida Filipa Glasa. To je značajno jer ih je Glas sa još devet pijanista izveo u decembru 2014. u Njujorku i to prvi put integralno. Te etide su nastajale prethodnih dvadeset godina. Namera mu je bila da ih napiše za sebe kako bi popravio svoju pijanističku tehniku. Hoću da kažem da su note bile još sveže, a mi smo već 19. Maja 2015. izvele te etide na Kolarcu. Koncert je trajao skoro tri sata. Predviđeno je bilo da se održi u Rexu u okviru Ring Ring festivala, ali je bilo veće interesovanje od predviđenog, pa su prebacili koncert na Kolarac, jer ima više mesta. Sala je bila krcata, što nismo očekivale i bilo je puno mladih. Onda se uvek obradujem jer vidim da nije sve izgubljeno, da još ima onih koji se interesuje za umetnost. Iznenađujem se iznova, skeptična sam, brinem da li će biti dovoljno publike, da li ljudi znaju da je ova savremena, ovovremenska muzika slušljiva, sa lepom, čistom harmonijom. Kada se kaže savremena muzika mislim da je prva asocijacija atonalnost, eksperimentalnost, da ona nije za neki lep doživljaj. Baš je suprotno! Ova muzika se upravo vratila toj osnovnoj ulozi umetnosti da bude lepa.
Branka Parlić odlučila se da izda svoju drugu LP ploču.
Kakva je prodaja vašeg vinila Satie&Beyond snimljenog u Harmoni centru u holandskom gradu Livarden, u koja se pojavila krajem 2014?
Ne kontrolišem prodaju! Nije to informacija koja mi je značajna. U Novom Sadu se prodaje u Lemijevoj knjižari. Srećna što sam snimila muziku koju volim na vinilu i to po drugi put. Iako mislim da u Srbiji postoji problem u odnosu na vinil, jer su ljudi prodali ili pobacali gramofone, pa me pitaju – A da li imaš to na CD-u. Nemam! A razlog zašto vinil? Jednostavan je. Meni je pojam ploče ostao iz mladosti kada smo samo o pločama pričali. Nisam sigurna da će CD biti večan kao ploča, jednostavno, nemam poverenja u CD, niti da će se kao proizvod slušati u 25. veku. Pritom, kad sam htela da izdam ploču videla sam informacije iz Evrope da se one vraćaju, da se čak muzika sa CD-a presnimava na ploče. To jeste svojevrsni bum i bio mi je dodatni razlog da se odlučim da izdam još jednu ploču.
Koliko ste svesni da imate ulogu promoterke savremene muzike minimalizma? Ime Branka Parlić je sinonim ove muzike u Srbiji.
Mislim da ta muzika zaslužuje širok krug slušalaca – ljubitelja, jer je zaista dobra. Nije stigla do publike pošto ni mediji na nju nisu obratili dovoljno pažnje. Tretiraju je kao nešto novo, a ona je nastala polovinom 20. veka. Znači nije od danas. Nije to savremena muzika. To je muzika minimalizma, što su dve potpuno suprotne koncepcije.
Možda je smatraju nerazumljivom, elitističkom?
Možda. Ne razumem zašto je tako. Bliska je na prvo slušanje, svojom repetativnošću uvodi vas u smireno stanje što i jeste uloga repeticije, to je istočnjačka muzika koja vodi ka smirenim, hipnotičkim stanjima.Ta vrsta pulsacije koja je sklopljena sa zapadnjačkom harmonijom dala je tu Novu Muziku, minimalizam. Pozitivna je u svakom smislu. Pritom, ona i nije više nova, nastala je sredinom 20. veka, ali kod nas se tretira kao još nedovoljno poznata, nepotrebna da bi se kao predmet učila u školama i muzičkim akademijama.To ne razumem! Mislim da svaki đak, student treba da poznaje muziku svog vremena. Uz ovakav pristup oni kaskaju. Na svojim koncertima srećem mlade koji su zainteresovani za Novu Muziku, mahom su sa Fakulteta tehničkih nauka, oni su otvoreniji za nove zvuke. Studenti muzike su usmereni kojim putem moraju da idu i nemaju vremena za drugo tako da onda izađu sa akademije, a da nisu ni zagrebali polovinu 20. veka! To je strašno!
Vaši koncerti su vizuelno savremeno dizajnirani. Važno je svetlo, ali ne samo ono. Pričate na koncertima!
Prošlo je vreme koncerata gde su samo klavir i kristalni luster. Da bi bio kompletan umetnički doživljaj i koncertni štampani program mora da bude lepo dizajniran, da nije samo parče papira koje će se posle koncerta zgužvati i baciti u prvu kantu za smeće. Zatim, pričam na svojim koncertima o kompozitoru, šta je to što sviram, kada je nastalo to šta slušamo u Novoj Muzici i kako je slušamo jer je ona drugačija od muziku starih epoha. Zato i koristim rečenicu Džona Kejdža iz četrdeset i neke godine 20. veka – Nove Uši za Novu Muziku. U njoj su primarni ritmička struktura, pulsacija, repeticija, zvuk. Ova muzika ne vodi vas pričom, kao slušalac ste oslobođeni te možda i nesvesne anticipacije kretanja muzike. Muzika ranijih epoha ima zakonitosti, kulminaciju, pa smirenost. Ova muzika to nema, ona samo mirno teče. Ako prestanete da očekujete da se nešto dogodi, onda vas ona zgrabi!
Da li komunicirate sa Filipom Glasom?
Sa njim ne, ali sa njegovim saradnicima da. Zvali su me urednici njegovog sajta gde se najavljuju njegovi koncerti i svi oni na kojima se izvode Glasova muzika. Čula sam od prijatelja muzičara koji je u Njujorku bio u društvu sa Glasom, pa ga je pitao da li zna da u Srbiji ima jedna gospođa koja svira njegove kompozije i on je odgovorio da zna. Da li je bio samo ljubazan, ne znam.
London, 2013.
Imali ste koncert u Londonu 2013. i bili ste iznenađeni brojnošću publike, ali ne tako da kažem naših koje su očekivali organizatori iz Serbian Concil-a.
Tako je. Organizovao ga je Serbian Council u Londonu, rezervisali su prekrasnu salu u crkvi St. Paul na Kovent Gardenu. Oni su to objavili u njihovim srpskim novinama i pretpostavila sam da će doći naša publika. Na kraju se ispostavilo da je publika bila potpuno engleska, jer su pročitali najavu koncerta u Glasovom godišnjem kalendaru. Naših nije bilo, pa su se i organizatori čudili. Tada sam shvatila da ova muzika ima svoju publiku bez obzira gde se izvodi.
U odnosu na Novu Muziku imate jasnu vizuju zašto je promovišete. Sami ste krčili te puteve i ne odustajete.
Tačno. Rad na toj muzici meni je veliko zadovoljstvo. Mnogo puta se desilo da premijerne stvari izvedem u Novom Sadu i da puno puta taj koncert ne bude ponovljen. Znači novi program je izveden samo za jedno sviranje. Svaki muzičar zna šta to znači. To bi moglo da bude razočarenje u smislu – pa, sad ako to nikom ne treba, neću više da radim. Ali nije! Dok pripremam program par meseci uživam. Meni je uživanje pronalazim literaturu, dok sedim za kompjuterom danima, tražim, preslušavam, kad mi se nešto dopadne gledam ko je to izdao, kontaktiram izdavača, kupujem note… Pa se radujem kad stignu, odmah sednem, sviram. Nije ništa uzalud, bonus je već što se publici to dopada. Sada sam sigurna da postoji veliki krug mladih, i ne samo mladih koji vole tu muziku zahvaljujući koncertima serijala Nove uši za novu muziku koji postoji više od deset godina. Na njima se ne izvodi samo ono što ja sviram. Imali smo prilike da u Novom Sadu čujemo fantastična dela i odlična izvođenja Nove Muzike. Dovodila sam klavirski duo iz Švajcarske Gareis i Pol (Gareis and Pohl), klavirski duo iz Holandije Sandra i Jerun van Vin (Sandra and Jeroen van Veen). Svirao je u Sinagogi sada već zvezda njujorške scene Nove Muzike, francuski kontrabasista i kompozitor Floran Žis (Florent Ghys), a u Studiju M odličan američki kompozitor Mark Melic (Marc Mellits ) sa svojim Ansamblom. Mislim da se nakon toliko godina i koncerata već formirala publika koja voli i razume Novu Muziku. Na koncertu nemačkog kompozitora i pijaniste Hauške (Hauschka) u Studiju M nije bilo mesta ni za stajanje! Na žalost, poslednje tri godine nema koncerata, jer nisam prolazila na konkursima. Predlagala sam fantastične stvari, kao na primer pre tri godine obeležavanje stotinu godina od rođenja Džona Kejdža (John Cage). Proslava je trebalo da traje tri dana. Bili su predviđeni koncerti, predavanja i projekcije video radova o Kejdžu. Godine 2013. bio je 70. rođendan izuzetno značajnog britanskog kompozitora Gevina Brajersa (Gavin Bryars) kada sam planirala da na koncertu premijerno izvedemo delo Allegrasco za klavir i sopran saksofon. Goran Tudor, odličan instrumentalista iz Splita koji radi kao gost profesor na Akademiji umetnosti ovde u Novom Sadu, trebalo je da svira deonicu sopran saksofona. I tako, imala sam puno dobrih predloga, planirala sam, ali eto nije bilo prilike…
Branka Parlić nastavlja svoju misiju širenja Nove Muzike kojoj je pijanistički potpuno predana. Zbog toga joj, valjda, teško ne pada ni kada nedostaju sredstva da bi organizovala zamišljene koncerte.
Dušana Buzadžić
POGLEDAJTE I: