U maloj, zaklonjenoj novosadskoj ulici u centru grada živi anonimni, takoreći nemi život čika Joška. Svakoga dana je na kućnom pragu okružen mačkama. Utopljen je u ulični pejzaž kao deo nepromenljive scenografije… Heroji grada su pored nas, tihi.
foto: Vesna Klinec
U gradovima, uvek su živeli i oni, koji su mimo uhodanih i uvaženih građanskih rutina, svoj život vodili nekako drugačije, ne prihvatajući ili kršeći pravila ponašanja ili izgledanja i, neretko, javno demonstrirali, glasno obznanjivali svoju različitost. I dok su gradovi još mali, oni postaju deo njihove ikonografije, svima su znani, prepoznatljivi, upisuju se u slike sećanja nekom svojom posebnom osobinom, svojom snagom, pevanjem, izgledom, govorima ili naprosto svojim redovnim prisustvom. Kad pak gradovi postanu veći i užurbaniji, polako se gube u svojoj, odabranoj ili sudbinski dodeljenoj margini i možda još samo po kvartovima ostaju vidljivi i ponekad zanimljivi, susedima ili redovnim prolaznicima.
Ljubiteljima filma, svakako je nezaboravna nostalgična, i slatka, i setna, i bez sumnje očaravujća slika sećanja koju je Federiko Felini ispričao u svom Amarkordu. Vraćajući se u grad svog detinjstva, on upravo kroz tu naglašenu karakterizaciju, kroz plakatne, ekscentrične, ponekad groteskne likove uspostavlja uporišne tačke svojih snolikih, a ipak stvarnošću inspirisanih priča. Bez čvrste narativne strukture, kroz epizodne sekvence koje se uzajamno ulančavaju, taloži se nepretenciozna, životom i zaslađena i zagorčana alhemija sećanja. Poželjna i nedostižna Gradiska, pohotljiva Volpina, prsata trafikantkinja, Tita, u crno obučeni motorista koji u redovnim razmacima tutnji kroz grad, Teo koji zaziva ženu, iz jedne lično obojene reminscencije prešli su u ambleme kulturnog pamćenja.
Priču o odrastanju, u drugom mediju, ali ne manje čarobno, ispreda i poslednji roman Ota Tolnaija Morska školjka. U poezijom prezasićenom magičnom parku čudotvorne kanjiške banje, u jednoj nesistematskoj ali mitotvornoj topografiji, u krošnjama drveća, napukloj fontani, Agbabinoj vili, na terasi Vigadoa… ponovo su oživeli doktor Čat, slepi Tibika Vig, uzeti čuvar parka, gospodin profesor Liška, patuljci baštovani, čabarčići, Nigri Bagi i pre svega Nušika Pekla Buš, opojno središte dečačkih snova.
Dakako, mimo ovih umetnički izbrušenih jedinstvenih likova, postoji mnoštvo onih koji nazabeleženi još žive samo u sve bleđim sećanjima svojih savremenika. I sama, kada se osvrnem, a taj pogled je svakim danom sve duži, još vidim bar desetak takvih neobičnih, ponekad zastrašujućih, ponekad veselih i dragih, ili naprosto različitih silueta koje su ostale na obodima mojih sećanja i koje su vremenom nekako iščezle iz prizora grada.
Godinama prolazim ulicom Valentina Vodnika, i počev od jednog nezapamćenog i neobeleženog dana, pre godinu, dve ili pet, više to ne mogu tačno da odredim, na ulazu poslednje kuće, već na uglu sa ulicom Pap Pavla, na ulazu kuće br.1a, počela sam da viđam čoveka kako obično u rano popodne, sve negde do pet sati, sedi na poslednjem stepeniku u samim vratima kuće, u društvu belog psa i nekoliko mačaka i njihovih mačića. Stari čovek, koji sedi tako sam, gotovo na ulici, a ipak ne traži ništa, samo sedi. Mnogi su ga već primetili, zapamtili, postao je sastavni deo topografije same ulice. Gotovo sam se brinula ako ga u prolazu ne vidim. Prolazila sam mesecima, godinama, i uprkos radoznalosti, jer nije baš uobičajeno da neko tako svakodnevno, i zimi, i leti naprosto sedi, (malo)građanski suzdržana, nisam se osmelila da zastanem i progovorim koju reč. I verujem da bi to tako i ostalo da na fejsbuku jednog dana nije pokrenuta akcija pomoći ovom čoveku i pre svega njegovim životinjama. Tako sam se uprkos nelagodnosti koja može da prati zadiranje u nečiju privatnost, ipak odlučila da s njim porazgovaram.
Čika Joška ima 87 godina. Rođen je u Šatrincima, u Sremu, kao najstariji od devetoro dece koja će za njim uslediti. Zna još uvek mađarski, mada se vidi da mu je srpski, koji govori bez akcenta, glavni jezik sporazumevanja. Tu je proveo detinjstvo i ratne godine u šidskoj šumi, da bi se nakon rata, služenja vojske u Beogradu i Skoplju, pedesetih godina prošlog veka nastanio u Novom Sadu, tu u blizini, u Slovačkoj ulici. Kada je kuća srušena, nakon novonaseljske epizode, vratio se u svoj kraj, u kuću u Valentina Vodnika. Čika Joška je zantalija, zna mnoge zanate, i radeći za Novomont, obišao je Jugoslaviju, među ostalim učestvujući u izgradnji i čuvenog hotela Avala u Budvi, koji je tada, kako kaže, još bio okružen blatom. Oženio se, dobio dva sina. Živeo život. Potom su stigli i unuci, pa neke smrti preko reda, koje su život učinile težim i turobnijim. Žena mu je umrla 2005. Sada živi sam sa svojim ljubimcima, psom Lunom i mačkama. Već dugo je u penziji, star je, izmučen mnogim bolestima. Svaki govor o budućnosti, pa makar to bio i sutrašnji dan, započinje rečima: “ako budem živ…”. Toliko je njegovo osećanje života istanjeno. Od devetoro dece, živi su on, najmlađi brat i dve sestre negde iz sredine. Ne oskudeva, o njemu brinu i pomažu mu i preostali sin, i unuci, i komšije. On sam ne izlazi, donose mu sve što mu treba. Svaki dan čita novine, Večernje novosti, zbog iscrpne crne hronike i izostanka lokalnih čitulja. Još uvek sam kuva sebi i svojim ljubimcima. Po celu noć gleda TV, ponekad ne može, ponekad se ne usuđuje da zaspi. Dugo već svakodnevno sedi na svom pragu. Ne može ceo dan da izdrži sam u praznoj, prevelikoj kući. Sedi na pragu, sa svojim životinjma, posmatra prolaznike i pušta vreme da manje osetno prolazi. Učestvuje, više ne učestvujući. Ranije su prolazile komšije, vršnjaci, razmenili su koju reč, poneko bi i svratio. Sada ih je sve manje. Koliko zna, samo još dve bake njegovih godina žive u komšiluku. Ali i one slabo izlaze. Čika Joška je usamljen. Jer iako mu mnogi pomažu, niko se zapravo ne zadržava. Dođu, donesu, odu. Ali čak i da neko zastane, to nije ono društvo koje njemu nedostaje. Nedostaje mu njegov svet života koji polako i neumitno nestaje, koga zapravo više i nema, samo je on nekako zaostao.
U jednoj od priča koje čine Enciklopediju mrtvih, upravo u priči pod tim naslovom, Danilo Kiš piše o noćnoj poseti posebnom (tajnom) enciklopedijskom odeljenju švedske Kraljevske biblioteke u kojem se čuvaju proživljeni životi sa svim obiljem detalja, opisima, mirisima, odnosima, predelima, koji čine ljudski život. U Enciklopediji mrtvih zabeleženo je najviše što je moguće zabeležiti o onima koji su okončali svoj zemni put. Uz jedan uslov, da se ime osobe o kojoj Enciklopedija piše ne nalazi ni u jednoj drugoj encikopediji. Ona kao da nakon smrti, kako to Kiš piše, u jednoj egalitarističkoj viziji sveta života (ne slučajno, jer njeni počeci datiraju datiraju negde oko 1789.), ispravlja njegove nepravde.
Dokle sežu naša sećanja? Koliko su krhka i kratkotrajna ako ih ne prenesemo u neki trajniji medij od života samog. Čika Joška je u svom tihom prisustvu još uvek tu. Par rečenica o njemu, kao predujam, mogu poslužiti kao prilog za jedan alternativni Ko je ko leksikon, lokalnog gradskog života. A upravo nas je Oto Tolnai, svojom poezijom i prozom, podučio, u kojoj meri se u lokalnom, u njegovoj rutini i egzotičnosti može naslutiti ukus beskrajnog.
Silvia Dražić
POGLEDAJTE I: liceulice, ulice-fotografija,pozoriste-u-subotici, danilo-kis