Putovanje kroz Banat. „Oktobarsko Miholjsko leto navelo me je na ideju da iskoristim dan za posetu Orlovatu i Tomaševcu, selima na obali Tamiša. Odlučio sam da to učinim putujući biciklom i vozom“. Foto esej. Piše/foto: Aleksandar Radlovački
Prohladno nedeljno jutro. Bez obzira na temperaturu, upućujem se biciklom ka železničkoj stanici u Zrenjaninu. Posle ukrcavanja u poluprazni ruski dizel-motorni voz koji od prošle godine povezuje Zrenjanin sa Kikindom i Beogradom, polako kreće ka stanici Beograd-Dunav. Brzinom od 30 kilometara na sat, koja je maksimalna dozvoljena na deonici pruge od Zrenjanina do Orlovata, posle sata putovanja stižem na odredište. Orlovat.
Stanica Orlovat nekada poznata odrednica iz reda vožnje Jugoslovenskih železnica na kojoj se decenijama presedalo iz šinobusa u šinobus, jedna je od dve stanice koje postoje u selu. Stanična zgrada je malih dimenzija jer je naknadno sazidana, kada su se Orlovaćani uverili koje prednosti donosi tadašnja pruga Veliki Bečkerek – Pančevo njihovim komšijama u Tomaševcu.
Koristim pauzu u redu vožnje kako bih fotografisao dva voza u mimoilaženju na stanici Tomaševac: prvi je onaj iz koga sam izašao u Orlovatu i nastavlja put Beograda, a drugi ide za Zrenjanin.
Stanica Tomaševac nalazi se dva kilometra izvan sela tako da se upućujem biciklom ka centru Tomaševca. U tamošnjem parku nalaze se tri bronzane figure šorača – igrača tradicionalne igre ovdašnjih pastira, banatskih šora.
U Tomaševcu, preko puta parka je Crkva Svetog Nikole čiji krst na vrhu tornja je nakrivilo nevreme koje je protutnjalo u septembru.
Nastavljam biciklom nazad ka Orlovatu. Usput zastajem kod drumsko-železničkog mosta na Tamišu koji se nalazi između dva sela. Zanimljivost ovog mosta je da je kolovozna površina napravljena od drvenih greda koje škripe i pod teretom bicikla. A kada naiđe voz, spuštaju se rampe na obe obale, jer železnički i drumski saobraćaj koriste istu površinu mosta.
Nedaleko od ulaska u Orlovat iz pravca Tomaševca nalazi se seosko groblje. Na njemu od 1953. godine počiva znameniti srpski slikar Uroš Predić po kome su u Orlovatu nazvani ulica, trg i osnovna škola.
Nastavljam ciklo turu ka drugoj železničkoj stanici u Orlovatu, nekada važnom železničkom čvorištu. Ona se nalazi na pruzi ka Novom Sadu, na deonici koja je puštena u saobraćaj 1925. godine, jednoj od retkih u Vojvodini izgrađenih posle 1918. Ovom prugom su nekada saobraćali šinobusi između Zrenjanina i Novog Sada, a putničkog saobraćaja na pruzi Orlovat – Rimski šančevi (kako se zvanično zove) odavno nema. Danas u staničnoj zgradi živi porodica penzionisanog železničara koji čuva uspomene na prošlost.
Stižem i u centar Orlovata. Ovde je crkva Vavedenja Bogorodice, delo znamenitog srpskog arhitekte Dragiše Brašovana iz 1927. godine. Ikonostas crkve oslikao je niko drugi do čuveni Orlovaćanin – Uroš Predić.
Završio sam ciklo-turu i vraćam se na stanicu Orlovat stajalište, gde čekam voz za Zrenjanin…
PROČITAJTE I: izlozba-banatska-mala-pruga, digitalna-enciklopedija-zrenjanina, izlozba-moderna-arhitektura-u-zrenjaninu, pancevo-tri-veka-razvoja, uzice-pruga-uskog-koloseka-postala-zelena-staza, green-fest-korak-ispred, studija-pesacke-zone-u-starim-gradskim-jezgrima