Događaj koji je obeležio prethodnu sedmicu je film Mile Turajlić „Druga strana svega“ koji je podsetio da uvek postoji ….druga strana svega… da iza tamnih slika postoje i svetle… da uvek može da se bira …. da je lični stav i angažman ono što nas određuje kao čoveka. Film je osvojio nagradu na najvažnijem svetskom festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu kao najbolji “ što do sada niko iz našeg regiona nije uspeo, pri tom Mila je tek peta žena koja može da se ponosi ovom izuzetnom nagradom”… Piše: Ljiljana Sinđelić Nikolić. Foto: MCF
Intervju sa Srbijankom i Milom Turajlić u „Danasu“ Foto: korzoportal
Sreda veče. Košava duva Beogradom. Ispred Sava centra traži se karta više. Ne, ne prikazuje se neki holivudski blokbaster. Spremamo se da gledamo film Mile Turajlić „Druga strana svega“, koji se prikazuje na 23. Festivalu autorskog filma. Da li je uzbuđenje prostrujalo Beogradom posle nagrade koju je film dobio na Festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu IDFA ili je u pitanju nešto drugo?
„Druga strana svega“ osvojila je nagradu kao najbolji film, što do sada niko iz našeg regiona nije uspeo, pri tom Mila je tek peta žena koja može da se ponosi ovom izuzetnom nagradom. Nagrada je naravno važna, ali čini se da su ljudi pohrlili da ga gledaju jer govori o našem vremenu i nevremenu u proteklih dvadesetak, četrdesetak, pedesetak godina, o ratu, o nama i njima, o revolucijama i nadama, o mnogim žrtvama, o mladima i njihovoj budućnosti i ko o tome odlučuje.
Mila Turajlić izlazi na scenu i zahvaljuje se svima nama koji smo došli i izgleda baš smo je prijatno iznenadili jer smo se pojavili u tolikom broju. Možda se tome potajno i nadala radeći na filmu pet godina?
Kadar iz filma
A onda se svetla gase i ulazimo u stan Srbijanke Turajlić koja glanca kvaku na vratima.
„Mama zar ti nikada nije došlo da okreneš taj ključ?“
„Ne. Za mene to nikada nije bio jedan stan.“
Upravo su ta vrata i ta kvaka simbol jednog vremena koje je ostavilo nesagledive posledice na naše živote i živote mladih koji stasavaju iza nas. Pre sedamdesatak godina, posle Drugog svetskog rata podela na proletere i buržuje bila je ona krilatica koja je određivala život svakog pojedinca ne samo u društvu već i u ličnom životu. Tako je i stan Srbijanke Turajlić u zgradi koju je podigao njen deda, podeljen na nekoliko stambenih jedinica. Ona se priseća reči svoje bake da su „zahvaljujući“ tome što je tetka imala tuberkulozu uspeli da dobiju dve, a ne jednu sobu.
Razgovor između majke i ćerke, Srbijanke i Mile otkriva puno detalja o našoj prošlosti, o stvaranju Jugoslavije, o jugoslovenstvu, o istoriji koja presudno utiče na naše živote, o revolucijama i promenama kojima se ne vidi kraj. Zapravo se pokazuje da su naše lične sudbine na ovim prostorima krojene istorijskim tokovima. Vodeći nas lagano kroz razgovor ali i autentične snimke burnih događanja u Jugoslaviji, njenom raspadu, dolasku Slobodana Miloševića na vlast, ratnom huškanju i studentskim protestima protiv sukoba na prostorima bivše Jugoslavije oni koji su to preživeli podsetili su se tih groznih vremena a mladi su imali priliku da iz prve ruke vide kako se gradila njihova budućnost.
Krajem devedesetih godina prošlog veka, profesorka Elektrotehnčikog fakulteta u Beogradu Srbijanka Turajlić bila je izuzetno aktivna članica Narodnog pokreta Otpor. Sećajući se tog vremena kaže: „Mislim da je mesto profesora uvek uz svoje studente“, što je i dokazala na brojnim mitinzima kritikujući aktuelnu vlast, hrabro iznoseći svoje mišljenje o slobodi, demokratiji, moralu. Gledamo i isečke iz arhiva o mitinzima studenata protiv sukoba u bivšoj Jugoslaviji i onim protivmitinzima sa ljudima koje je Milošević autobusima dovozio iz čitave Srbije….”bili smo tada na ivici građanskog rata”….misli profesorka.
Godine 2009. dobila je nagradu „Osvajanje slobode“ za doprinos pobedi demokratije u Srbiji. Čuvenom rečenicom – „Ako sam ja zaista osvajala slobodu, onda je to najneuspešniji posao koji sam u životu obavila“, jasno je zaključila da su njene i nade hiljade studenata i ljudi koji su delili ista mišljenja ostali samo puka želja.
Kadar iz filma
Film „Druga strana svega“ podsetio nas je i na svrgavanje Slobodan Miloševića, na paljenje Skupštine, na iznošenje fotelja, televizora i slika iz nje. “Da li sve revolucije počinju krađom?”, zapitala se profesorka. I dok pratimo sva ta brojna dešavanja na ulici sa prozora stana u Birčaninovoj ulici, posle toliko vremena Srbijanka Turajlić izjavljuje… “da sam bolje znala istoriju shvatila bih da su sve revolucije neuspele… shvatila sam i da Srbija nikada svoje granice nije određivala sama”…
Pratimo i uskršnji ručak sa gostima u njihovom stanu, priče o pobednicima i pobeđenima, o prošlosti i budućnosti. Prepliću se uz to i intimni ragovori između majke i ćerke… “ali druge mame nisu kao ti… zašto nisi upisala Pravni fakultet kada su svi u porodici pravnici”… “otac mi je rekao da ne studiram pravo, jer to u ovoj zemlji nije dobro, uhapsiće me… poslušala sam ga, a kada sam zbog svog političkog angažmana dobila otkaz, otišla sam na groblje i rekla ocu – vidiš, nisam pravnik, ali sam otpuštena”.
Posredstvom filmskog kadra ulazimo i kod sustanarke Nade, bakice od devedestak godina koja živi u jednoj sobi, bez kuhinje, u sklepanom zajedničkom kupatilu…. i ona i druga sustanarka dobile su pre mnogo godina stan, ali nisu htele da se odsele….”ne znam zašto, možda zbog lokacije kako su rekle…”, priseća se Srbijanka, bez trunke osude, ili razočaranja. Kada baka Nada umire čujemo njene reči….”pa, tužna sam, nije lepo što moraš da se raduješ kada neko umre….”
I posle sedamdeset godina, ključ se okreće, vrata se otvaraju, ulazi se u te dve sobe koje su nekada pripadale Turajlićima.
“Ovo je naš luster, mora da se očisti…. mislim da je i ova lampa naša… nije važno…Više volim one naše dve sobe.”
Film znalački teče provodeći nas kroz porodične priče Srbijanke Turajlić i burne događaje koje beleži srpska istorija.
“Da li ćeš i dalje biti politički aktivna”, pita autorka filma, a njena majka odgovara – “Ne, ako neko mora da menja, mora neko iz tvoje generacije… neko će morati….”
Kraj filma prate ovacije i bura uzbuđenja jer je pokazao i ….drugu stranu svega.
Razgovor o filmu „Druga strana svega“ (M. Turajlić u sredini)
Film „Druga strana svega“ već je imao svetsku premijeru na filmskom festivalu u Torontu, a zatim u Njujorku i dobio nagradu na najprestižnijem svetskom festivalu dokumentarnog filma IDFA.
Finansijski ga je podržao Filmski centar Srbije, a iza produkcije filma stoje beogradska producentska kuća “Dribbling Pictures” i francuska kuća “Survivance”. Posebno je značajno da je koproducent na filmu HBO Europe, svetski poznat po nagrađivanim i kvalitetnim pričama koje su osvojile kritičare i gledaoce širom sveta, kome je „Druga strana svega“ prva koprodukcija sa Srbijom. Važno je i to da dokumentarni filmovi poslednjih godina beleže sve veći uspeh. Gledaoci su prepoznali njihovu vrednost, verodostojnost izraza, autentičnost, životne priče pojedinaca u kojima svako može da nađe delić sebe ili angažovane filmove u kojima se autori na svoj, kreativan način bore za očuvanje ove naše lepe planete.
PROČITAJTE I: dans-polemika-na-rusevini-moderne-misli-zgrada-generalstaba-beograd, kultura-secanja-skolski-brod-jadran, foto-esej-beograd-uprkos-svemu-nas-grad, spomenici-u-javnom-prostoru-gde-je-dositejevo-mesto, prvi-lekari-u-srbiji