0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Kakve veze imaju Edvard Munk i astrofizičar Donald Olson? Da li je nebo jarkih boja bila Munkova imaginacija ili …

FOTO 1 Edvard Munk, KrikF

Edvard Munk: Krik

”Šetao sam sa dva prijatelja kada je sunce počelo da zalazi. Odjednom je nebo postalo crveno kao krv. Zaustavio sam se i naslonio na ogradu osećajući neopisivi umor. Jezičci vatre i krvi prostirali su se iznad plavičasto-crnog fjorda. Moji prijatelji su nastavili da hodaju, a ja sam ostao iza drhteći od straha. Onda sam čuo ogroman, beskrajni krik prirode.”, zapisao je Edvard Munk u svom dnevniku opisujući nastanak čuvene slike ”Krik”.

Ovo sećanje je zabeleženo u Nici, u januaru 1892. godine, a s obzirom da je o istom događaju pisao i nekoliko godina kasnije, jasno je koliko su prizor koji je video tog dana i strah koji je osećao ostavili jak utisak. Osim toga, Munk je čak tri slike smestio na istu lokaciju, a pozadina je gotovo identična (”Očajanje”, ”Krik” i ”Anksioznost”). Opisi fjorda jasno govore da se sve odigralo pre njegovog dolaska u Nicu, u rodnoj Kristijani, današnjem Oslu. Ali, šta se tačno dogodilo na nebu tog dana? Da li je to bio jedan od zalazaka sunca karakterističnih za jesenje dane u severnim zemljama ili je nebo bilo drugačije nego obično?

Detektivska umetnost

Dok su istoričari umetnosti govorili da za krvavo nebo nije odgovorno ništa drugo do umetnikova mašta i da sve tri slike predstavljaju ljudska osećanja a ne scene iz prirode, Donald Olson, astrofizičar sa Univerziteta u Teksasu želeo je doslovno da otkrije pozadinu svega toga. Sa svojim timom je najpre krenuo u potragu za lokacijom sa koje se čuje krik neobične figure poredeći sliku sa zapisima iz dnevnika, ali i sa ranijom skicom kao i sa brojnom dokumentacijom koju je pronašao u Oslu, a koja uključuje zapise, stare mape i razglednice grada.

Sve je ukazivalo na nekadašnji put sa ogradom, koji se nalazio iznad vode, zaobilazio brdo i odakle je pogled išao prema jugozapadu. Sledeći korak bilo je traženje astronomskih događaja koji su se odigrali u kratkom vremenskom roku pre zapisa iz dnevnika, ali sve je bilo suviše obično. Međutim, potraga nije smela da se zaustavi sada kada su istraživači došli na, preptostavlja se, tačno ono mesto gde se Munk nalazio i kada ih je samo vreme delilo od istog pogleda u nebo koji je on imao.

Olsonov tim je došao do zaključka, ali i do podataka da je i ranije bilo sličnih tumačenja, da nebo liči na zalaske sunca karakteristične za period posle vulkanskih erupcija. Munk je naslikao ”Krik” 1893. godine, u vreme kada nije bilo velikih vulkanskih erupcija, ali istraživačkom timu je u traženju odgovora pomogla istorija umetnosti. Krik je jedna u seriji slika ”Friz života” koje su nastale pod jakim ličnim doživljajima iz prošlosti.

Neke od tih slika su nastale godinama nakon smrti Munkove majke i sestre, a nedvosmisleno se zna da prikazuju upravo ove epizode njegovog života, pa je sasvim moguće da je i zalazak sunca deo prošlosti koju ne može da zaboravi. Osim toga, Olson je pronašao Munkove beleške koje svedoče da je slika nastala pod uticajem boemskih druženja, što nas vraća deceniju unazad u odnosu na godinu kada je ”krik” prešao na platno. Na osnovu ovih podataka, tačne lokacije i pogleda usmerenog ka jugozapadu, Olsonov tim 2004. godine u časopisu Sky & Telescope objavljuje da je krvavo nebo posledica vulkanske erupcije na Krakatau 1883. godine.

27th May 1883: Clouds pouring from the volcano on Krakatoa (aka Krakatau or Rakata) in south western Indonesia during the early stages of the eruption which eventually destroyed most of the island. Royal Society Report on Krakatoa Eruption - pub. 1888 Lithograph - Parker & Coward (Photo by Hulton Archive/Getty Images)
Litografija erupcije vulkana Krakatau

Ostrvo u vazduh

Danas je Krakatau naziv za grupu malih ostrva između Jave i Sumatre, ostatke nekadašnjeg ostrva, ali i sinonom za jednu od najvećih prirodnih katastrofa. Nekoliko godina pre 1883. oko vulkana su učestale seizmičke aktivnosti, a neki od zemljotresa su se osećali čak u Australiji. Do eksplozije koja predstavlja najjači zvuk u modernoj istoriji i koji se čuo na udaljenosti od 4.800 kilometara, došlo je postepeno. Najpre je 26. avgust 1883. godine obeležen nizom manjih eksplozija. Ipak, čule su se daleko, a u nekim delovima dana razmak između njih nije bio veći od deset minuta.

Nad okolnim ostrvima su se nadvijali crni gusti oblaci dima, a stanovništvo je u čudu gledalo pepeo koji pada. Uprkos tome, niko nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi narednog jutra. Početak 27. avgusta ispratile su tri ekstremno snažne ekslpozije, od kojih je treća proizvela zvuk koji se, prema Ginisovoj knjizi rekorda, čuo na jednoj trinaestini plante i koji su zabeležili različiti uređaji širom sveta. Mornarima koji su se nalazili na udaljenosti od 64 kilometara, pucale su bubne opne. Eksplozija je bila 13.000 puta jača od one koju je izazvala bomba bačena na Hirošimu, a u njoj je osim jedne trećine na jugu, nestalo čitavo ostrvo.

Tone pepela, prašine i vulkanske lave odlaze u vazduh, a kiša vrelog pepela se sručila na Sumatru i ubila oko 1000 ljudi. Na Krakatoi i okolnim ostrvima vlada mrak jer gust dim ne dozvoljava suncu da se probije. Kapetan jednog broda beleži da je počeo i sledeći dan, ali da nije svanulo. Ipak najveći broj žrtava, kojih je bilo više od 36.000, nije poginuo od same vulkanske erupcije već od cunamija koje je ona pokrenula. Talasi koji se mere desetinama metara udarali su snažno u obale, jer je nekoliko kubnih metara različitih materijala otišlo u more i izbacilo istu količinu vode napolje. Ljudi su se bežeći od talasa penjali na palme, ali mali je broj onih koji su uspeli da pobegnu. Talasi su bili toliko brzi da su za 12 časova prelazili rastojanja za koja je parobrodima bilo potrebno 12 dana. Uništeno je oko 165 naselja, a neki izveštaji govore da su ljudski skeleti godinama kasnije plovili Indijskim okeanom.

FOTO 3 Vulkan Tavurvur

Vulkan Tavurvur

Na drugom kraju sveta

Milioni tona sumpora su oslobođeni u atmosferu, a vetrovi su ga zajedno sa prašinom i pepelom raznosili na velike udaljenosti. Posledica toga bilo je globalno smanjenje temperature za 1,2 stepena Celzijusa, ali i neobični zalasci sunca u mnogim delovima sveta. Čestice koje su se našle u atmosferi dozvoljavale su samo svetlosti većih talasnih dužina da se kroz njih probije, a to su bile karakateristične crvena, narandžasta i žuta boja.

Srećom, identični zalasci više nikada nisu viđeni, jer se vulkanska erupcija ove jačine nije dogodila, ali se ipak može zamisliti kako je to izgledalo na osnovu pojava posle manjih erupcija i na osnovu skica i izveštaja nastalih do kraja 1883. i u prvoj polovini 1884. godine. U Britaniji je Vilijam Aškroft posmatrajući nebo u sumrak, nacrtao stotine skica u boji, a pesnik Džerard Manli Hopkins je časopisu Nature slao neobično precizne i poetske opise boja ne znajući zašto je nebo takvo. Njujork Tajms 28. novembra 1883. godine donosi članak o ”zapadnom horizontu koji je iznenada planuo u crvenoj boji” i zapanjenim ljudima koji misle da se dogodio veliki požar.

Ipak za priču o Munkovom platnu najzanimljiviji je izveštaj iz lokalnih novina u Kristijani objavljen dva dana nakon njujorškog. Pisalo je da je ”jaka svetlost viđena juče i danas oko pet sati na zapadu grada” i da je to bilo ”crveno prelamanje u maglovitoj atmosferi posle zalaska sunca”. Izveštaji sačuvani u Kraljevskoj akademiji u Londonu pokazuju da se u Norveškoj ova nesvakidašnja svetlost pojavljivala sve do februara 1884. godine, a tim Donalda Olsona sa razlogom smatra da ju je Munk ne samo posmatrao već i zabeležio na slici ”Krik”.

Dok među poznavaocima umetnosti ima onih koji tvrde da Munk nikada ne bi naslikao nešto što svi vide, Olson ističe vrednost ovog umetnika objašnjavajući da su milioni ljudi videli isti prizor, a samo se o jednoj slici inspirisanom istim govori  više od sto godina.

Forenzička astonomija

Donald Vilson ima neobično interesovanje koje naziva ”forenzičkom astronomijom”. Naime, on istražuje astronomske i druge nebeske pojave na poznatim slikama i fotografijama i pokušava da odgonetne šta su umetnici i foto-reporteri zaista videli. Odredio je tačno vreme i mesto zalaska sunca sa jedne Moneove slike, a za neke od njegovih slika je tumačio da li je predstavljaju izlazak ili zalazak sunca. Pronašao je belu kuću, koju je Van Gog naslikao nekoliko nedelja pre samoubistva, i ustanovio da je nebesko telo na ovoj slici Venera. Takođe je utvrdio da je Van Gog na platnu koje istoričari umetnosti nazivaju zalaskom sunca, u stvari naslikao izlazak meseca. Ipak, još uvek se nije usudio da objavi bilo šta o čuvenoj ”Zvezdanoj noći” jer kaže da je previše teško odrediti koje se zvezde vide na ovoj slici.

Jovana Nikolić

Tekst je preuzet sa elementarium.cpn.rs

Dizajn teksta: korzoportal

PROČITAJTE I:  andras-urban-what-is-europe , park-skulptura-dzamonjatin-ujevic-zapis-na-pragupromolite-nos,

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *