0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Dubravka Đukanović je arhitektinja, osnovala je arhitektonski Studio D’ART u Novom Sadu, naučna je saradnica Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije, autorka dveju recentnih, tematski jedinstvenih knjiga o arhitekturi srpskih pravoslavnih i rimokatoličkih crkava u Vojvodini, jedna je od osnivačica nove asocijacije Žensko arhitektonsko društvo… Ima doktorsko zvanje, a kada je najumornija – odsvira nešto na klaviru. Ponosna je na nedavno osvojenu nagradu svog tima Studio D’ART u kome je prvi put bila i ćerka Simona. Intervju za korzoportal

DSCN2490

D. Đukanović ispred  svog arhitektonskog biroa

Arhitektinja Dubravka Đukanović, nekada jedna od najboljih studentkinja u klasi Ranka Radovića na novosadskom Departmanu za arhitekturu i urbanizam, Fakultet tehničkih nauka, (R.Radović osnivač Departmana, prim.korzoportal) govori o  karijernoj putanji koju je počela u oblasti zaštite spomenika kulture, uz paralelan rad na projektovanju novih objekata.

Od početka karijere bavim se projektovanjem. Povodom pojma „arhitektkinja“ imam komentar. Pre desetak dana održan je osnivački sastanak  “Ženskog arhitektonskog društvo” (ŽAD) u kome su žene koje se bave ovom strukom. Jedna sam od osnivačica i eto, počinjem da se navikavam da koristim rodni jezik.

Posle studija počela sam da radim u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada i odmah se vezala za istorijske objekte i za zaštitu spomeničkog fonda. Nakon toga sam nastavila karijeru u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Paralelno s tim, sarađivala sam s projektnim biroima koji su se bavili gradnjom novih objekata. Od 2001. godine odvojila sam se donekle od zaštitarstva. Otišla sam u Projekti biro „PRO ing“ kao pomoćnica direktora za projektovanje, a od 2005. vodim svoj Studio D’ART. Moj projektantski rad odnosi se na izgradnju novih objekata . Iza mene su projekti bolnica, škola, muzejskih prostora i enterijeri koji su moja ljubav od studentskih dana. Za mene je objekat prevashodno nešto što će sutra služiti ljudima koji će ga koristiti i dugoročno u njima treba da budu srećni. Ne doživljavam arhitekturu kao svoje autorsko delo koje je meni spomenik, nego nešto čime ja treba da budem zadovoljna funkcionalno i estetski, ali oni koji ga koriste treba ne godinama, nego decenijama da budu zadovoljni tim prostorom.

DSCN2485

Sa saradnicama

U Srbiji su žene-vlasnice nekretnina i firmi, ipak, jedinstvena pojava. Dubravka Đukanović, posle doktorata iz arhitekture naučno je uplovila i u menadžment kako bi kroz Scile i Haribde vodila sopstveni Studio D’ART.

U Srbiji postoje žene koje su na čelu arhitektonskih biroa, pre svega arhitektkinje iz asocijacije ŽAD. Koliko god govorili o ostvarenoj ravnopravnosti polova, nije lako u poslu. Iz svoje perspektive, ipak,  ne vidim prepreke. U momentu kada sam se opredelila da se ne bavim isključivo zaštitom spomenika kulture, odnosno kada sam prešla na posao koji obuhvata i rukovođenje arhitektonskim biroom, upisala sam trogodišnji kurs menadžementa, jer smatram da se taj posao ne može voditi amaterski. Kroz to školovanje stekla sam osnovne inoformacije, a nadgradnju stvaram iskustveno, što ima mnogo prednosti.

Kao stručnjakinja koja se bavila zaštitom spomenika kulture – baštinom, Dubravka Đukanović je osoba od koje se očekuje odgovor na pitanje gde su granice kada bi baština trebalo da postane deo svakodnevnog života, odnosno turistička atrakcija. Agde je stepenica kada bi trebalo reći NE turizmu?

 Koliko god je baština i koliko god su spomenici kulture očuvani oni su deo  života, deo savremenih pogotovo urbanih tokova koji su deo šire urbane strukture.  Ako govorimo o našoj Petrovardinskoj tvrđavi koja nam je najbliža, mislim da su intervencije neophodne, ali vrlo pažljive, takve da tim objektima obezbede savremeni život,  da se može u njima normalno funkcionisati , a ne da se velikim intervencijama ugrožava ambijent koji treba sačuvati. Spadam u one koji su smatraju da spomenik ne bi trebalo da bude mrtva baština. Naravno, kad to kažem ne mislim na spomenike koji su sakralnim objekti u funkciji, na njima nema šta da se interveniše, osim zaštite. Međutim, velika je kampanja decenijama da brojni sakralni objekti dobijaju savremene funkcije. Tu mora izboljno da se interevniše, kao i kod objekata koji su muzejski prostori. Nadam se da će svakog časa početi realizacija obnove kompleksa Franjevačkog samostana u Baču u kome sam ja projektant muzejsko edukativnog centra. Taj projekat je realizovan sa velikim poštovanjem zatečene strukture. Međutim, neke stvari se moraju uvesti u objekat kao potpuna novina da bi to postao muzejski edukativni centar i tu  onda nalazim suptilne načine intervencije. Kada u jednu takvu srednjovekovnu strukturu koju ne treba dirati treba da se unese muzejski eksponat  koji mora imati određene klimatske uslove u kojima se čuva, da ne bi došlo do propadanja same materije, vi morate obezbediti klimatizaciju prostora. To podrazumeva one ogromne kanale- duvače, a ja sam ponudila rešenje – klimatizaciju vitrina. Sve je ostalo isto, izgled prostorija, miris, dah prošlosti se oseti, samo su vitrine unutra klimatizovane !

DSCN2480

Monografija „Arhitektura rimokatoličkih crkava u Vojvodini od 1699 – 1939“

Za intervencije u starom jezgru Novog Sada Dubravka Đukanović smatra da su nedopustive!

 Za najnoviju intervenciju na Bulevaru Mihajla Pupina preko puta zgrade nove pošte smatram da je apsolutno neprimerena. Nedopustivo je na taj način intervenisati u strukturi grada koja je već narušena. Kad pričamo o lokaciji nekadašnje Jermenske crkve gde se sada sprovodi ta velika gradnja, to je prostor koji je već u par navrata imao velike urbanističko arhitektonske intervencije. Pre svega, to je jedan od dva kraka koji su vodili iz centralne zone Novog Sada van grada. To je jedna urbanistička matrica koja je davala identitet ovom delu grada. Velika intervenicija bila je probijanje Bulevara Mihajla Pupina i tadašnja rušenja što je sada  zaboravljeno – i Velike mađarske gimnazije, te niza objekata uključujući Jermensku crkvu sa grobljem. Znači, potpuno je razgrađen deo strukture Novog Sada. Tada su stvorene dve preklopljene matrice grada i to kao da nije bilo dovoljno.  Umesto da probamo na neki fini način da saniramo tu veliku grešku čiji je rezultat i nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta, i hotel preko puta,  i raznorazni pojedinačni objekti, mi takvoj  načetoj razgrađenoj strukturi uvodimo jedan potpuno neprimeren objekat. Neću da komentarišem njegovu arhitekturu, jer je ne podržavam , ali uopšte ta ideja izgradnje ogromnog kompleksa Pupinove palate na tom mestu je apsolutno neprimerena. Zatim, zapitala sam se – ko želi da kupi stan u centru Novog Sad u tako megalomanskoj strukturi, pritom – na groblju! Verovatno ni investitori, niti oni koji će kupiti stan na ovoj lokaciji ne razmišljaju o tome.

I još jedno za moj ukus strašno rušenje u gradu jeste uklanjanje benzinske pumpe „Pečurke“ u ulici Maksima Gorkog . Koliko god ona bila  benzinska pumpa, bila je po meni arhitektonski spomenik, bila je prikladan objekat. Sada smo dobili jednu belo- plavu bezličnu  konzervu. Ima još neprimerenih objekata u gradu, ali postoji i jedna sjajna intervencija – neko je uradio potkrovlje Jovine gimnazije na toliko suptilan i primeren način, a niko to u javnosti ne pominje.

Dubravka Đukanović autorka je knjige Arhitektura rimokatoličkih crkava  u Vojvodini od 1699 – 1939, (Pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, 2015, prim. korzoportal) u kojoj je predstavila tekstualno/arhivski dokumentarno/fotografski 250 rimokatoličkih crkava u Vojvodini. Fotografije su njene i Nedeljka Markovića iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ova tematska monografija, takoreći enciklopedija na oko 600 stranica, srpsko/engleski, obuhvata period koji do sad niko nije obradio kao celinu.  

 Knjiga tretira period od skoro dva i po veka, od 1699. kada je počeo ogroman graditeljski zamah u Vojvodini, pa sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Posmatrajući istoriju arhitekture to nije logična celina, odnosno taj period graditeljstva trebalo bi da se završi sa Prvim svetskim ratom, a ja sam ga produžila na period između dva svetska rata direktno vezanog za arhitekturu rimokatoličkih crkava, jer sam istraživanjem zaključila  da je zapravo taj međuratni period koji je ekspanzija arhitekture na mnogim područjima, u ovoj graditeljskoj skupini samo jedno gašenje. Šta se krije u koricama – skoro 250 rimokatolikih crkava u Vojvodini koje su istraživane i do sada, ali ne kao graditeljska skupina. Uglavnom su istraživanja sprovedena u zavodima za zaštitu spomenika kulture vezana za monografska izdanja i tretirala su uža područja kao što su gradovi ili neka manja područja u Vojvodini. Ni jedno istraživanje nije sagledalo kompletan korpus tih građevina.

Ja sam se pozabavila prvo identifikacijom objekata , zatim terenskim istraživanjem, sprovela sam obimno istraživanje u državnim i crkvenim arhivima  šest zemalja – Rumunije, Mađarske, Austrije, Italije, Nemačke, Hrvatske i Srbije. 

Monografiji o arhitekturi rimokatoličkih crkava u Vojvodini prethodila je knjiga Arhitektura srpskih pravoslavnih crkava 18. i 19. veka.

Tada sam istražila 58 objekata iz 18. i 19 veka u Bačkoj. To su graditeljske i stilske prostorne karakteristike koje određuju određene grupe građevina i vezuju ih za dati period. Arhitektura srpskih pravoslavnih crkava je početkom 20. veka u međuratnom periodu već imala ozbiljan zamah gde se osećao uticaj modernih stremljenja i autorske arhitekture.

DSCN2482

Maketa autobuske stanice ćerke Simone

Začetak “femili biznisa” već se nazire u nagrađenom konkursnom projektu za uređenje centra Temerina kada se projektnom timu Studia D’ART  pridružila i Simona, ćerka Dubravke Đukanović.

Nedavno je završen arhitektonsko urbanistički konkurs za uređenje centra Temerina kada sam konkurisala sa timom Studia D’ART, a pozvala sam i ćerku koja studira arhitekturu u Lionu da nam se pridruži, da se pozabavi urbanim mobilijarom autobuske stanice, biciklističkim  stajalištima… Pred nama je maketa jednog od njenih radova. Moj tim je osvojio drugu nagradu. Ovo smatram izuzetnim uspehom u karijeri – prva nagrada koju smo osvojile moja ćerka i ja zajedno. Bio je tim od nas deset, ali eto… negde to smatram i porodičnim poslom

Dubravka Đukanović je osoba koja ne gubi vreme. Radi i kada ne radi. Moguće je! Živi svoju profesiju.

Govorim svojoj i drugoj deci da je najlepše kada odabereš profesiju koju voliš. Svaki dan idem prezadovoljna na posao jer me uvek očekuje novi izazov. Radim mnogo, ali uvek ostaje rezultat i to me ispunjava. Koliko god mi je porodica izvor energije, toliko su mi i rezultati rada energija, nova motivacija. Raditi na sebi je neophodno. Za mene ne postoji kraj školovanja! Mislim da se čovek usavršava stalno, na svakom polju. Jednom sam imala klijenta, čuveno svetsko ime, i mislila sam tada da je taj čovek ostvario sve na profesionalnom polju i mogao bi samo da uživa. Pričajući s njim u njegovoj biblioteci, videla sam jednu ne knjigu, nego knjižurinu o – kravama. Pitam – ko ovo čita? On kaže –ja. Pitam – zbog čega? On kaže – imam jednu livadu i daću posao nekome ko će gajiti krave, ali ja moram da uđem u suštinu, jer mi je svaki posao svojevrsni izazov. Te njegove reči su mi se dopale. Ne mislim da bismo trebalo da budemo stručnjaci za sve. Bavite se jednom strukom i to radite najbolje, ali mislim da je važno upoznati polja u kojima radite. To oplemenjuje. 

O radu u kriznim vremenima.

 Ne uvažavam krizu! Prostora za rad ima uvek. Krizna vremena su teška, ali moje iskustvo je da je život sinusoida – ne penje se uvek. Postoje momenti kada vam posao ide ka silaznoj putanji. Tada čovek mora da pronađe ono šta će mu u tom momentu činiti zadovoljstvo, doneti sreću. Ja sam u takvom jednom kriznom trenutku počela da pišem knjigu  o rimokatoličkim crkvama u Vojvodini. Posvetila sam joj šest godina takoreći danonoćnog rada. Ključ teksta je nastajao na mojim letovanjima, kada se izmestim od projektovanja. To je bio period kada je u mojoj projektantskoj karijeri bio zastoj – od velikog uspona kada sam bila angažovana 90 posto vremena, došla je ekonomska kriza koja je učinila da radim isti broj objekata, ali oni nisu više imali 10.000 kvadrata nego hiljadu.  I morala sam da se posvetim drugoj stvari koja je čekala negde u redu. I sad već imam projekte za nove knjige, samo treba da rasporedim vreme. Znate, dan danas sednem za klavir kada sam najumornija,  sviram iz zadovoljstva, ali i to je svojevrsni  zadatak. Zar ne?

Bojana Karavidić

PROČITAJTE Inovi-sad-prodaja-lica-gradagradpodgrade-petrovaradinske-tvrdave-kloakavitraz-na-petrovaradinskoj-tvrdaviintervju-predrag-vranesevicmuzika-uvek

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *